Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Чувари мртвог ревира

rss

17.02.2011. Илустрована, Огњан Радуловић, Жељко Синобобад

Од експлозије метана страдала је цела смена, њих деведесет, после чега је јама затворена. Данас "Морава" изгледа сабласно, као сценографија за снимање хорор филмова

Чувари мртвог ревира

АЛЕКСИНАЧКИ РУДНИЦИ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ     

Та бетонска плоча, изливена пре две деценије и не већа од десетак квадрата, није запечатила судбину само Алексиначких рудника. Цела варош, подигнута на месту где је више од века вађен најквалитетнији мрки угаљ на Балкану почела је да умире тог дана. Некадашњи гигант данас је на коленима. У самртном ропцу. Чини се као да свесно својим изгледом хоће да буде својеврстан споменик онима који су 1989. године страдали од метана у Другом окну јаме “Морава”. Деведесет рудара, цела једна смена, угушила се тог хладног новембра.

Већ на прилазу великом комплексу суморна слика. Из темеља доњег дела огромне зграде, где је сакупљана руда и одатле жичаром транспортована до пруге зарасла у шибље, изникла су велика стабла. Имало је дрвеће кад да порасте за ове две деценије. Цигла с горњих делова је попадала. Као после бомбардовања. Зарђала висока метална конструкција, одакле су кретале гондоле ка прузи, сада пара небо. На заравни, с десне стране, управна зграда је једини објекат који је колико-толико очуван. У њој ради двадесетак службеника. Ту је седиште предузећа за извођење рударско-грађевинских радова ЈП “Ресавица”. Око 280 рудара ангажовано је на радовима у четири рудника - Соко, Рембас, Лубница и Боговина. Рудника нема, али је традиција остала.

Испред управне зграде трава је прекрила шине којима је од јаме довожена руда. На њима још стоји неколико малих вучних локомотива. Около гомиле гвожђа, цеви, делови машина... Тешко је да се разазна шта је чему служило. Зуб времена чини своје.

Тито и даље наш

Јама где се несрећа догодила далеко је око километар од управне зграде. До ње се некад стизало, види се, квалитетним узаним друмом. Тим путем, у годинама благостања, рударе су довозили и одвозили аутобуси. По сменама. Данас га користи само десетак радника из електромашинске службе који одржавају пумпе. То је тек један одсто од броја оних који су свакодневно улазили у овај објекат.

  Тома Павловић чувар успоменаПоред улазне капије, на стубу иза кућице за чувара, стоји шлем. Да се зна где намерник улази. Десно су остаци два велика базена. У једном је била техничка вода, у другом пијаћа. Још онда, док су у другим рудницима носили са собом балоне, рудари су овде дубоко под земљом имали импровизоване чесме.

- Добро дошли, ако овде може да се човек осећа добро - дочекује госте Томислав Павловић.

Дуго је овде и много памти. Био је јамски копач, али га спопала нека бољка, па је добио лакше радно место. Данас је чувар мртвог рудника.

- Ово је био не само наш понос него дика Србије и ондашње Југославије - наставља Тома. - Двориште је било пуно цвећа, у време кад цветају лале земља се од њих није видела. Сада ни трага цветном парку испред зграде, жамору камарада, гужви на благајнама, пошалицама у заједничком купатилу... Можете ли да замислите хиљаду радника који се првог у месецу распореди на шест шалтера благајне, узму зараду, па крену у живот. Мали им Алексиначки рудници, мали им Алексинац. Знате ли колико је то пара. Па овде је била мала банка. А данас. Чувам ово, а не знам ни шта ни од кога. Тврдим да не постоји ништа тужније од рудника без рудара. Специфичан је то посао. Заправо није само посао, то је начин живота. Рудари су посебна врста људи.

Од улаза, изнад којег пише “Јама Морава”, велика врата воде у повећу просторију. То је некад била сала за прозивке. На зиду још лако читљиве пароле. Лева страна била је резервисана за Лењинове, десна за Титове мисли. У средини чувена заклетва Титу да “с његовог пута никад не скренемо”. И маршалова слика је ту.

У просторији у коју се силази низ неколико степеника и данас стоји узвишење с којег је сменовођа пребројавао рударе пре уласка у јаму. Није их прозивао именом и презименом, већ по бројевима. Како је ко задуживао опрему добијао је број на који се одазивао.

 

Сахране сваког дана

Простор за такозвану црну гардеробу пун је металних кавеза. У њима висе рударске јакне и панталоне. Црне, скореле, прашњаве... У фази распадања. Иако су ту већ две деценије, тачније од затварања окна, чини се као да се још осећају на зној. Тежак, рударски. По поду разбацане чизме, делови маски, шлемови... Као да је све припремљено за снимање неког хорор филма. Даље ка јами налази се такозвана лампара. Простор где су се пуниле и издавале лампе.

- Ево, то је тај отвор који је постао гробница многих мојих колега - показује руком ка јами управник Љубиша Станојевић. - Доле, на најнижој коти, у такозваном северном ревиру, на дубини од 750 метара страдало је њих деведесет. Био сам у то време сменовођа. Недуго после несреће стигло је наређење, чиста политичка одлука, да се јама затвори. “Доста ми је стално ружних вести из тог Алексинца”, рекао је тадашњи председник Србије. И изливена је ова бетонска плоча. Привремено, како је тад речено, док се не види шта ће бити с рудником. И, ево, то траје већ две деценије. Докле ће бити овако, ко зна.

Око лифта на неколико места окачене табле упозорења. Шта рудар не сме да унесе у јаму, како да се понаша. Ту су и сигнални знаци, да они доле знају да ли лифт вози људе или терет. И какав.

Љубиша Станојевић у сали за прозивкеЗагледао се Љубиша у зарђали лифт. Мислима као да је на коти 445 где је метан учинио своје. Ћути. Сигурно је, сећања навиру. А како и не би. Двадесет пет дана је вадио из јаме настрадале камараде. Кући је ишао тек сваки други, трећи дан да се окупа и пресвуче. Обично касно ноћу. Његови су га више виђали на телевизији него уживо. Сваке вечери извештавао је за “Дневник” докле су стигли с акцијом извлачења настрадалих.

- Немогуће је то заборавити или поредити с било чим - невољно проговори Љубиша. - Сваки дан у Алексинцу сахране. Цео град завијен у црно. Сахрана сахрану стиже. Кад смо извукли настрадале колеге, наставили смо да вадимо опрему. Трајало је безмало годину дана. Онда је стигло наређење: “Бетонирај.” А тих људи више нема. То су ми били другови, комшије, пријатељи. Сваког дана сам морао да гледам мајке, супруге, њихову децу. Да им кажем да носим тужне вести. Питају ме често какав је то посао, да ли о њему причамо, боје ли се рудари јаме. Не боје се. Кад би о томе размишљали, колико смо метара под земљом, нема ту од посла ништа. Кад силазимо лифтом, изнад је лимена плоча, па се горе не види. Замисли да гледаш сваки дан горе како се отвор у тачку претвара. А о чему се прича у јами. Кад једемо или правимо паузу, причамо углавном о кафани. Кад после одемо у кафану, причамо о послу. И тако сваког дана.

 

Остао само споменик

Тешко му је, види се, да прича о томе. Да би одагнао ружне мисли, госте води у огроман простор где су се налазили тушеви. Одатле има много анегдота. Комичних сцена. Не чуди. На месту где се одједном нађе више од сто нагих рудара било је разних пошалица.

Огроман простор са стотинак тушева и данас зврји празан. Плочице су се одлепиле, тушеви поскидани. Водоводна цев испод плафона од које су ишли тушеви потпуно је зарђала. До овог купатила, друго. Ту су се туширале сменовође и пословође.

- Ко зна шта би ту све могло да се деси да су се заједно купали, а неко од пословођа се замерио рударима - шали се Томислав. - Ево, и директори су имали своја купатила. Они свакако не би смели међу рударе.

И кантина је остала тамо где је и била. Близу је благајне, да се рудари не муче и иду далеко после исплате.

- Е, какав је то живот био - укључује се поново у разговор Томислав. - Јесте тежак посао, али сигурна и добра зарада. Кредите су људи подизали, куће градили. А данас?

Иза зграде, тамо где је одлазила руда, на висини од метра, с улице према руднику иде неколико цеви.

- То су својевремено повезивали са некаквим радиоактивним отпадом - каже Љубиша. - Кад год некоме затребају политички поени, они се сете да би и овде могло нешто да се ушићари. Тако су измислили да се у рудник довозио радиоактивни отпад, па је зато ударена бетонска плоча. Будалаштина. Ако су људи умирали више како што се говорило, а то заиста не знам, онда то може да буде само од тешког јамског посла. Да вам је само било да видите какви смо излазили из јама. Па то је посао који ломи. Може ли, уопште, било какав посао да буде лак, а да се ради стотинама метара испод земље. Па то мора да остави последице. Осам до десет сати напорног рада под земљом. Организам пуца. Кад кренеш лифтом доле, хоће бубне опне да попуцају. Сигурно да утиче и на виталне органе.

У време највеће експлоатације рудник је имао око хиљаду и по запослених. У једној смени по 150 рудара. Било је људи са свих страна. Из Босне, Црне Горе, с Косова, из Словеније. Љубиша каже да се није знало ко је које нације, вере. Рудари су се знали по надимку. Чим дође нови радник, добије надимак. Колеге су га знале по надимку, сменовође по броју.

Алексиначки рудници одавно нису оно по чему су били познати. На срећно време подсећају две ствари. Велики споменик испред хотела, који је, наравно, поодавно затворен, и мала локомотива у центру града. Затворени су апотека, пошта, продавнице, Дом рудара, амбуланта...

- Овде је живот стао - завршава причу наш домаћин. - Више нема оне гужве, метежа, песме... Од некада најбогатијег и најбучнијег насеља, све је сведено на пуко преживљавање. Остали су, углавном, социјални случајеви. Бетонска плоча одавно је прекрила јаму, бојим се да се спрема таква и за насеље.

Снимио Жељко СИНОБАД
  • Тома Павловић чувар успомена
    Тома Павловић чувар успомена
  • Љубиша Станојевић у сали за прозивке
    Љубиша Станојевић у сали за прозивке
  • Њега има, али ништа није као пре
    Њега има, али ништа није као пре
  • Рударска опрема: судбина какву нико очекивао није
    Рударска опрема: судбина какву нико очекивао није
  • Табла изнад улаза у рудник
    Табла изнад улаза у рудник
  • Споменик испред Дома рудара
    Споменик испред Дома рудара
  • Лифт којим се силазило у јаму
    Лифт којим се силазило у јаму
  • Одавде је руда кретала ка стовариштима
    Одавде је руда кретала ка стовариштима


# Љубиша Станојевић ко је ко Дом рудара радиоактивни отпад
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима