Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Jovan Apel: Osnivač pivare i Aleksinačkih rudnika

rss

12.08.2020. Večernje novosti

Nema preciznih podataka kako je Johan Apel, rodom iz Alzasa u Nemačkoj, došao u Aleksinac, tada pogranični srpski gradić, ali se zna da je došao 1863. godine iz Austrougarske sa određenom sumom novca i otvorio ručnu pivaru, pošto je po struci bio pivar s izvesnim iskustvom u tom poslu.

Foto: arhiva

Da bi brže ostvario svoje planove uzeo je srpsko državljanstvo i postao Jovan.

Srbija je od šezdesetih godina 19. veka postala pravi eldorado za sve strance sa dobrim poslovnim idejama. Mnogo je onih koji su uspeli da te svoje ideje i realizuju. Da pomenemo samo Đorđa Vajferta, Ignjata Bajlonija, Ferdinanda Krena, Antona Nemeca, Pjotra Klefiša, Gecu Kona. Dobivši nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine i proširenje na Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug, Srbija postaje još interesantnija za plasman evropskog kapitala. Već na Berlinskom kongresu dogovorena je izgradnja pruge Zemun - Beograd - Niš, radi bržeg protoka robe i ljudi od Austrougarske ka Bliskom istoku. Ona je izgrađena za svega tri godine od 1881. do 1884, što je ogroman uspeh i za današnje vreme.

JOVAN Apel je bio jedan od pionira u srpskom pivarstvu. Ručnu pivaru u Aleksincu osnovao je 1865. godine. Tada Aleksinac ima oko 3.700 stanovnika, jedna je od razvijenijih varošica u Srbiji, s veoma dobrim geografskim položajem, nezaobilazna stanica na Carigradskom drumu. Već tada ima poštu, carinarnicu, nekoliko kafana, a iste godine osniva se i gimnazija, jedna od svega nekoliko u tadašnjoj Srbiji. Kao pogranično mesto Aleksinac je bio centar trgovine raznim namirnicama, tekstilom, alatom.

Apel se zainteresovao i za istraživanje ruda pa je zarađeni novac ulagao u rudarstvo i 1883. godine, zajedno sa lekarom i preduzetnikom Đorđem Dimitrijevićem dobija povlasticu da istražuje i eksploatiše rudno blago na prostoru oko 950 hektara, poznatom kao Kraljevac.

PRVE količine uglja poslužile su kao gorivo za rad pivare i drugih lokalnih ustanova. Apel sa Dimitrijevićem 1887. godine dobija nove povlastice na još 260 hektara na Novom Kraljevcu. Tako je Apel postao osnivač i prvi vlasnik Aleksinačkih rudnika koji su sve do pre tri decenije bili jedna od vodećih rudarskih kompanija u zemlji. U godinama pred Prvi svetski rat proizvodnja se kretala između 40.000 i 60.000 hiljada tona godišnje, a tokom rata pod kontrolom okupatora dostigla je 170.000 tona. Prema internim podacima, rudnik već 1922. godine zapošljava preko hiljadu radnika.

Posle Drugog svetskog rata je nacionalizovan, beleži konstantan rast proizvodnje sve do 1989. godine kada je zatvoren zbog velike nesreće u kojoj je život izgubilo 90 rudara. Proizvodnja je kasnije obnovljena, ali sa smanjenim kapacitetima u okviru preduzeća "Resavica".

APELU se s pravom pripisuju zasluge za otkrivanje ovih velikih nalazišta uglja koje pokrivaju čitav prostor oko Aleksinca za čiju su eksploataciju bila potrebna velika ulaganja.

Kako nisu imali dovoljno novca za neophodna ulaganja, Apel i Dimitrijević su bili primorani da prava na rudnik ponude na prodaju. Postižu dogovor sa poznatim belgijskim industrijalcem Emilom Fromanom koji 1902. postaje vlasnik rudnika za 40.000 tadašnjih dinara. Rudnik Aleksinac je postao akcionarsko društvo u vlasništvu šezdesetak belgijskih industrijalaca i bankara, na čelu sa Fromanom, a Apel se u potpunosti usmerava na razvoj pivare.

Kada je Niški okrug na Berlinskom kongresu pripao Srbiji, Turci su masovno prodavali imanja (kao i u drugim oslobođenim krajevima) pa se zemlja mogla kupiti veoma povoljno. Apel je kupio šest hektara zemljišta ispod brda Gorica pored železničke pruge, gde 1884. godine otvara modernu pivaru kapaciteta 20 hektolitara dnevno.

OTVARANjE pruge Beograd - Niš presudno je uticalo na taj potez jer je znatno olakšano dopremanje repromaterijala i mašina iz Evrope. Niš tada ima oko 17.000 žitelja, razgranatu trgovinu, mnogo kafana, više lokalnih novčanih zavoda. Postao je novi privredni, saobraćajni i finansijski regionalni centar. Pivara je bila jedan od prvih industrijskih objekata na jugu Srbije. Tek narednih godina počinju da se osnivaju prvi tekstilni pogoni u Leskovcu, Nišu, Paraćinu. Po Apelu kraj oko pivare dobija naziv Apelovac, a tako ga i danas zovu stare Nišlije.

Mala pivara u Aleksincu nastavila je da radi, ali je više služila kao podrška novoj niškoj. Obe su imale tada najmodernija postrojenja austrijskog "Šimelbuša", aleksinačka mašine od četiri, a niška od 14 konjskih snaga. Koristile su ječam iz okoline Aleksinca i Niša i sopstveni slad, a hmelj su uvozile iz Češke. U narednih dvadesetak godina niška pivara proizvodi između 1.300 i 2.200 hektolitara piva godišnje. Pivara u Aleksincu prestala je da proizvodi pivo 1900. i specijalizuje se za slad, a niška pivara se modernizuje i proširuje. Već 1903. proizvodnja se povećala na 40 hektolitara dnevno.

POKRETAČ RAZVOJA RATARSTVA

PIVARA je 1913. godine proizvodila oko 3.000 hektolitara piva godišnje i trošila oko 1.500 kilograma češkog slada i 120.000 kilograma domaćeg ječma. Svi proizvođači ječma u okolini imali su obezbeđenu prodaju, što je uticalo na širenje setvenih površina. Uspostavljene su prve kooperacije sa lokalnim i regionalnim ratarima. Pivara je postala pokretač razvoja ratarskih kultura u ovom delu Srbije.

POSLE Jovanove smrti, 1907. godine, Pivarom upravljaju njegovi sinovi Josif i Hubert. Oni nastavljaju sa ulaganjima, 1910. godine zaključuju ugovor sa Opštinom o korišćenju električne energije iz električne centrale Sveta Petka u Sićevu, a Pivara prelazi na električni pogon i pokreće proizvodnju veštačkog leda. Početna proizvodnja leda iznosila je 5.000 kilograma na dan. Ledom su dugi niz godina snabdevani brojni restorani i drugi potrošači.

Da bi odgovorili na sve veće zahteve tržišta, Josif i Hubert pripremaju šire akcionarsko društvo i sa udruženjem niških industrijalaca postižu sporazum o prodaji Pivare za 250.000 dinara, s tim da oni ostanu manjinski akcionari. Tako je pivara postala privredno društvo "Nišavac" čiji su akcionari bili poznati niški bankari, trgovci, hotelijeri, kafedžije, zanatlije, njih 28. Braći Apel isplaćeno je odmah 30.000 dinara, a ostatak je trebalo da se plati u narednih 36 meseci, do sredine 1913. godine.

PIVARA je tada proizvodila oko 3.000 hektolitara piva godišnje i trošila oko 1.500 kilograma češkog slada i 120.000 kilograma domaćeg ječma. Svi proizvođači ječma u okolini imali su obezbeđenu prodaju, što je uticalo na širenje setvenih površina. Uspostavljene su prve kooperacije sa lokalnim i regionalnim ratarima. Pivara je postala pokretač razvoja ratarskih kultura u ovom delu Srbije.

Međutim, ispostavilo se da je to velika suma novca i za najpoznatije niške industrijalce, pa je "Nišavac" raspisao konkurs za upis akcija, kako bi braći Apel isplatili ceo iznos. Usledilo je ozbiljno pogoršanje inače nestabilne poslovne klime, sve se više pričalo o novom ratu protiv Turske, a u takvoj situaciji nikome nije bilo stalo do kupovine akcija. Sve je postalo neizvesno. Prvi i Drugi balkanski rat 1912. i 1913. godine, potpuno su onemogućili realizaciju ovog sporazuma. Pošto nije ispoštovan ugovor, Pivara se vraća braći Apel, a kako bi se odgovorilo na sve veće zahteve i teškoće, akcionari pivare postaju i porodice njihovih sestara Hristine i Sofije. Pivara čak i u takvim uslovima beleži rast proizvodnje i neposredno pred Prvi svetski rat proizvodi 5.000 hektolitara piva i troši 1.800 kilograma domaćeg ječma i 1.800 kg uvoznog hmelja.

Autor: Drago Delić / Izvor

Komentara: 0


# pivara rudnik Johan Apel Večernje novosti
@



 

[ Dodaj komentar ]





{lg_push_subscription_title}

{lg_push_subscription_text}