Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski i njegova pogibija u Gornjem Adrovcu

O boravku pukovnika Rajevskog na Moravskom frontu ostavio je dragoceno svedočenje i doktor Vladan Đorđević.

On beleži: "Iz bolnice odoh u glavni štab koji zatekoh pri večeri. Za stolom beše puno mladih ruskih oficira koji za vreme moga kratkog odsustva behu podolazili iz Rusije i koji behu zadržani pri štabu kao ordonans-oficiri. Tek što i ja sedoh otvoriše se vrata i uđe jedan visok malo pogrbljen crnjomasti oficir u pohabanoj uniformi srpskog pukovnika sa šajkačom divizijara. O desnom ramenu visaše mu na tankom kaišu čerkeska sablja a na grudima imađaše dva ordena ruska (jedno beše orden Sv. Vladimira s mačevima).

General Černjajev pogleda ga začuđeno i ponudi mu jednu stolicu pored sebe.

- Odkuda vi g. pukovniče Rajevski- reče glavnokomandujući.
- Ja s prćilovičkog visa Vaše Visokoprevashodstvo. Naredio sam da cela vojska odstupi za Đunis!
Černjajev ispusti kašiku iz ruke i skoči kao oparen.
- Šta! Jeste li vi pri sebi? Kakvo odstupanju za ime Boga?
- Ne nije mogućno bilo držati se dalje. Vaše Visostvo! - reče Rajevski ustavši i sam,
- Ama kako smete napustiti poverenu Vam poziciju bez naročite zapovesti?
- Ja sam dva puta slao za zapovest pa kad ne dobih nikakva odgovora… poče Rajevski.

Černjajev se uvati za kose, stade hodati po predsoblju i neprestano viče: - Pukovnik iz ruske vojske da tako uradi! Ta to nije nikakva vojska… Eto čort znajet čto takoe eto Miljutinskaja armija!

Ko zna kako su se silno mrzeli Černjajev i ruski vojni ministar Miljutin,taj će razumeti smisao ovog prekora koji Černjajev baci na rusku vojsku. U Černjajevu je sve više kipela žuč. On stade pred jadnog Rajevskog pa demonstrirajući rukom pred njegovim nosem, istisnu kroza zube samo ovo nekoliko reči:

- Vi… vi… vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili Vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosodarja! Rajevski preblede kao smrt, stuknu jedan korak nazad kao da je na zmiju stao, i samo reče: -To nije istina, Mihail Gligorič! - uze kapu pa ode. Visarin Visarionovič pokuša da utiša đenerala, i to nikad nije teško bilo, jer on plane, a posle nekoliko trenutaka se kaje ako je ljutit kome nepravdu učinio. Pukovnik Rajevski hteo je tu istu noć da ostavi Aleksinac i srpsku vojsku pa da ide kući… ali Černjajev kao da mu se još istu noć izvinio za uvredu koju mu je naneo, i sutra dan ujutru videh na prsima pukovnika Rajevskog, pored ona dva ruska ordena i takovski krst."

Posle ovoga događaja pukovnik Rajevski nalazio se u Glavnom štabu u Aleksincu. Po priči koja je ostala sačuvana od starih Aleksinčana, pukovnik Rajevski je za vreme svog boravka u Aleksincu stanovao u jednoj jednospratnoj zgradi koja se nalazila na početku današnje Taušanovićeve ulice, sa njene desne strane. Ta zgrada više ne postoji. Srušena je između dva svetska rata.

U Glavnom štabu pukovnik Rajevski je najverovatnije bio i za vreme bitke na Šumatovcu jer ga po već navedenom svedočenju Pere Todorovića 14. avgusta nalazimo na putu za Prugovac. Za taj dan Pera Todorović je u svom dnevniku zapisao:

"Od toga doba samo sam još jednom viđao Rajevskog (od njegovog dolaska u Glavni štab - ZS). Sad mu priđem i naš razgovor okrete se tako da mu ja rekoh:

- Neveseli dani, g. pukovniče.
- Da, mogli bi biti veseliji.
- Čudo vas nema nikad u štabu!! Bilo bi vam koliko toliko utešnije kad bi po koje veče proveli u društvu s vašim zemljacima u đeneralnom štabu.
- Ha, ha, moji zemljaci u đeneralnom štabu! - reče pukovnik Rajevski, i ono ozbiljno lice, što izgledaše kao da se nikad nije nasmejalo, razvuče lak osmeh - moji zemljaci! Ono istina Volter veli na jednom mestu, qu' on peut aller au bordel sans y gagner la shaud-pisse (da se može ići u bordel, a da se tamo ne zaradi goroneja), ali ja opet zato ne dolazim u glavni štab. Ta tamo vam ima tako mnogo uma i razuma, i svake dobrodetelji da se ja iskreno bojim da me ne zaraze sve te štabne vrline.

Ovako oštar, skoro ciničan odziv o glavnom štabu, i to od jednoga ruskog višeg oficira, i to pred čovekom koga on skoro i ne poznaje - sve to jako me začudi, i ja pogledah pukovnika sa nedoumevanjem. On kao da je razumeo moje čuđenje, jer reče:

„Izvinite zbog živog zanimanja i ne čudite se što pred vama tako otvoreno govorim, ja vas znam…"

Ko me je to mogao predstaviti pukovniku Rajevskom u tako lepoj boji? Čudim se!

Iz daljega razgovora s pukovnikom Rajevskim videh da je njega jako ogorčilo i to, što je danas nad nekim mnogim bataljonima poverena komanda potpukovniku Karadžiću, o kome Rajevski veli da je „prosta pijančura i ništa više". Posle ovoga razgovora danas više ne videh pukovnika Rajevskog; ne znam kud štuče."

O svom položaju u štabu i odnosu generala Černjajeva prema njemu pisao je i sam Rajevski u svom poslednjem pismu u životu. "Sada mi je postalo potpuno jasno, da mi i ne žele dati nikakvu komandu, ni mogućnost da se istaknem, kako bih izgubio strpljenje i kako bi me naterali da odem odavde, gde je moja prisutnost zbog nečega neprijatna Černjajevu… Ako takvo stanje i dalje potraje, onda ću ja kroz nekoliko dana dati ostavku i otputovati u Rusiju, jer sam došao ovamo da služim Srpskoj stvari, a ne da sedim bez posla i trpim uvrede od Černjajeva."

Posle neuspeha turske vojske u bici na Šumatovcu glavnokomandujući turske vojske Abdul Kerim-paša je preneo težište svojih operacija na levu obalu Morave, da bi na taj način izmanevrisao aleksinačke položaje i otvorio put za dalje nadiranje na sever.

Prozrevši Kerimovu nameru, general Černjajev je na levoj obali Morave grupisao 16 bataljona i 5 baterija pod opštom komandom potpukovnika Jovana Popovića.

U samom početku Boja na Adrovcu 1. septembra, Turci su pokušali da snažnim frontalnim pritiskom kombinovanim sa obuhvatnim manevrom, razbiju srpsko desno krilo i njegove trupe sjure u Moravu. Pod žestokim pritiskom Turaka, srpske trupe su počele da napuštaju svoje položaje i da uzmiču nazad. Suočen sa tom činjenicom, a kako nije imao ni jedan bataljon u rezervi da ga uputi na ugroženi pravac, general Černjajev je poslao pukovnika Rajevskog da preuzme komandu nad tamošnjim trupama i da održi položaj bar jedan sat, obećavši da će mu poslati pojačanje.

Odlazak pukovnika Rajevskog na front kod Gornjeg Adrovca dr Vladan Đorđević je ovako opisao:

"U karijeru projurismo ono kukuruzom obraslo polje između mostbrana i žitkovačks mehane, pa onda svrnusmo desno prćilovačkim drumom, a malo docnije levo pravo uz brdo.

Tek kada se popesmo na prvu kosu, a jedna turska granata pravo pa prsd nas, i prsnu kao kakav Štuverov buket u "fajerverku". Srećom bili smo toliko daleko, da niko nije ranjen. Međutim ta granata beše povod te đeneral zapovedi, da cela njsgova svita ostane tu, i da čeka zapovest, a on sa Komarovom i pukovnikom Rajevskim ode dalje.

Bilo je oko podne kad smo ga našli pod jednim drvetom, na zapadnoj goloj padini prćilovačkih visova, koja se spušta u potok između njih i obadva Adrovca.

Zašto se đeneral u tome kotlu zaustavio, ne znam, jer odatle se i ne mogaše videti bitka a kamoli imati pregled nad svim kretanjima svoje i neprijiteljske vojske.

Sve što se sa toga mesta moglo videti, beše naša pozicija na Gornjem Adrovcu, pa i ona vrlo izdaleka.

Bitka među tim besnela js već i pešačkom vatrom više i u levo od toga mesta, gde je bio prostrt ćilim glavnokomandujućega.

Kad stigosmo i mi pod taj grm, niko nam ništa ne reče ni što dođosmo bez zapovesti, ni gde smo bili do sada.

Jedino pukovnik Rajevski stade nas nuditi da s njime ručamo, jer on beše izvadio iz svojih bisaga nešto hladna pečenja i jednu bocu vina pa ruča.

Većina odbi njegovu ponudu s blagodarnošću. Kome je bilo do jela, kad se puščana vatra sve više i više nama primicaše.

Samo Rajevski ne samo da je mirno jeo, nego što me osobišo iznenadi od sumornog ćutalice, on je danas neprestapo zadevao šalu i pravio dosetke, kojima se sam iz svega grla smejao, jer nama nikome ne beše do smeja.

Međutim, stiže raport sa Gornjeg Adrovca da je pozicija u Velikoj opasnosti, jer Turci nadiru na tu stranu s velikom silom u očevidnoj nameri da uzmu adrovačke visove, pa da opkole celu našu vojsku na Prćilovačkim visovima i da nas onda potisnuvši snažno s fronta sjure u Moravu. U tom trenutku Černjajev nemajući vojske pod rukom da je baci na mesto koje beše u opasnosti, reši se bar pošalje pouzdanog komandanta na tu poziciju i stoga se obrati Rajevskom: G, pukovniče, molim Vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite samo jedan sahat tu poziciju, dotle ću Vam zacelo poslati svežih trupa u pomoć. S boljšim udovolstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritezajući kolane svome konju, šanu meni smešeći sv: Enfan, mon sher doktor, (Najzad, moj dragi doktore) jedna prilika da vidimo da l sam ja baš tako nedostojan potomak đenerala Rajevskkog i da l je "Miljuginska" vojska tako loša, kao što se kaže, - Zatim mi pruži ruku, sa kojom vrlo kordijalno, gotovo grčevito steže moju ruku, skoči na konja i najkraćim putem odjuri preko njiva i vinograda pravo u Gornjn Adrovac. Ne znam za što, ali ono nekoliko prošaptanih reči i onaj neobičan pritisak ruke, zadahnuše me nekakvom neprijatnom slutnjom. I sam glas, kojim se Rajevski oprostio s đeneralom, rekavši mu: - Prašćajte, Mihail Gligorič! - nekako je osobito drhtao, i ja sam dugo, dugo za njim gledao." O dolasku Rajevskog na položaje u Gornjem Adrovcu, njegovom učešću u borbi i pogibiji, opširni izvvštaj generalu Černjajevu podneo je kapetan Kosta Šamanović. Izveštaj glasi: "20 avgusta imali smo boj sa Turcima u prćilovačkim vinogradima kod sela Suhotne i Adrovca. U 2 sahata po podne ja sam se krenuo sa baterijom iz Suhotne da zauzmem poziciju više Gornjega Adrovca; tu sam se našao sa puhovnikom Nikolom Rajevskim, koji je sa našim oficirima i narodnim komandirima dovodio u red rastrojenu rudničku brigadu. Svršivši taj posao Rajevski naredi da svi dobošari i trubači daju znak na juriš, te tako pod njegovom komandom otpoče borba, pri čemu Rajevski zauzme položaj na uzvratinu jedne njive. Na toj njivi bila je zgodna pozicija na koju i ja moju bateriju postavim. Čim sam otvorio paljbu, Rajevski je došao u moju bateriju; ja mu se prestavim ko sam i koja je baterija. On mi na to izjavi blagodarnost što sam tako sa baterijom blizu neprijatelja podišo,

Puk. Rajevski za svo vreme trajanja borbe stajao je na toj poziciji, on je lično komandovao tim krilom našega fronta, "Oko 4 časa po podne pogodio ga je neprijateljski kuršum u glavu i Rajevski je pao mrtav bez da je mogao jednu reč izustiti, To se desilo u samoj bateriji. Ja odmah naredim mojim vojnicima da poginulog Rajevskog odnesu u pozadnost na zavijalište. Rajevski nije imao uza se ni jednog ađutanta. Za vreme borbe i konj mu je bio ranjen. Stvari njegove kao sablju, ruski i srpski orden i druge stvari sa konjem ja sam sa spiskom otpratio generalu Černjajevu.
Kapetan Kosta Šamanović "

Vest o smrti pukovnika Rajevskog porazila je Černjajeva. On se nadao da će Rajevski održati položaj na desnom krilu bar do mraka, a sada je ta nada bila izgubljena. Kako je Černjajev obavešten o pogibiji Rajevskog, iznosi dr Vladan Đorđević koji je bio u Černjajevom štabu, a štab se nalazio na položaju između Gornjeg i Donjeg Adrovca.

" U taj mah doneše đeneralu jednu ceduljicu, On je otvori pa videvši da je srpski napisana pruži je meni da je protumačim.

Pogledam potpis.
"Komandir baterije poručnik Šamanović"

- Da reče đeneral, to je s Gornjeg Adrovca. Čitajte, čitajte, doktore. Ja stadoh čitati.

"Javljam pokorno, da je pukovnik Rajevski ovoga časa, kod moje baterije poginuo od puščanog zrna neprijateljskog."

- Oh! - reče Černjajev, uhvati se za glavu i ode malo u stranu.
Ostatak cedulje je glasio:
"Njegovu sablju, ordene, sahat, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo na čuvanje do dalje naredbe."

Taj glas nas porazi. Malo čas je bio s nama, onako veseo… a sad beše mrtav…"

O pogibiji pukovnika Rajevskog poručnik Kosta Šamanović je napisao još jednu belešku. Ona je napisana 5. marta 1902. godine i namenjena je porodici Rajevskih.

"Kada sam ja sa brigadnom požarevačkom baterijom, kojom sam kao poručnik komandovao, oko dva sata popodne zauzimao položaj više sela Gornjeg Adrovca, vidim tu g. pukovnika Nikolu Rajevskog, gde sa ostalim našim oficirima i narodnim starešinama povraćaju u red pešadiju Rudničke brigade, koja je bila u neredu; skupivši sve trubače i dobošare g. pukovnik Rajevski komandovao je da sviraju i udaraju na juriš i tako pod komandom g. Rajevskog otpočnu borbu, zauzmu ogradu jedne njive i prednju ivicu jedne šumice. U samoj pak njivi a u liniji streljačkog lanca bio je dosta dobar položaj za bateriju, ja se reskirah za rad boljeg i što dužeg držanja naše pešadije i odmah sa baterijom zauzmem isti položaj i otpočnem dejstvovati protivu nadiruće turske pešadije; tek što sam otpočeo dejstvovati - pucati iz topova, javi mi narodni vodnik moje baterije, da me traži g. pukovnik Rajevski, u koje vreme i sam g. pukovnik dođe kod mene, ja mu raportiram da sam komandir baterije; on me, pljeskajući po ramenu, zablagodari što sam se žertvovao sa baterijom i na takom je bliskom odstojanju postavio.

G. pukovnik Rajevski bio je sjašio sa konja - kog je bio predao mojim vozarima topovskim - i bavio se na ovom položaju i kod moje baterije za svo vreme dok nije poginuo, vršio je dužnost komandanta našeg desnog krila. Pored komandovanja on je u toku borbe skicirao položaj turske i naše vojske n pitao me je koliko bi još trebalo topova te da se može održati ovaj položaj, na šta sam mu ja odgovorio, da ostane moja baterija i da treba još dve poljsks baterije; potom je i dalje posmatrao tok borbe i vodio belešku kod moje baterije.

Oko četiri sata posle podne ja sam bio na desnom krilu baterije i osmatrao dejstvo metaka rukujući baterijskom vatrom - javi mi vodnik moje baterije Antonije Stanojević sa rečima: g. poručnik, pogibe g. pukoviik Rajevski, pokazujući mi rukom gde je pao između prvog i drugog topa moje baterije; ja odmah odem kod njega, nađem ga gde je pao na sedište, uhvatio se obadvema rukama za glavu, a olovku sa beležnikom ispustio preda se; ja ga u uzmem obadvema rukama ispod pazuha pitajući ga šta vam je, čim sam ga počeo da dpžsm te da vidim gde je udaren, odpustiše mu se obadve ruke od glave i on siromah samo još jednom zevnu i ispusti svoju junačku dušu u mojim rukama. Držeći ga ispod pazuha i videći da je izdanuo zovnem vodnika Stanojevića … te ga iznesemo pozadi topova; a docnije naredim te ga vojnici sa vodnikom predadu u mom prisutstvu bolničarima, koji su ga odneli na previjalište u pozadinu koje se je po saznanju nalazilo kod crkve Svete Petke."

Sa previjališta, uz nalaze doktora Hadana, telo je bilo predato Glavnom štabu, odakle je sutradan, tj. 21. avgusta preneseno u manastir Sveti Roman i tamo sahranjeno, privremeno. Ali postoji legenda da je njegovo srce zauvek ostalo u tom prvom grobu.

Andrej Šemjakin, međutim, smatra da iza ove legende stoje stvarni događaji, a to potkrepljuje činjenicama.

U najnovijoj istoriji manastira Sveti Roman, njen autor , protosinđel hadži Nikodim Đurakov, piše da posle ispraćaja tela Rajevskog u Rusiju, "očevici tvrde da mu je utroba vraćena "u isti grob", koji je posle toga skromno obeležen i koji je ostao takav do današnjih dana."

Jedan od tih očevidaca bio je i "Iguman Danilo Nedeljković… On je docnije proizveden u čin arhimandrita i upravljao manastirom 29 godina - od 1873. do 1902. godine, kada je oboleo i umro 1907. uoči Petrovdana". I dalje: "Još za vreme bolovanja arhimandrita Danila za svetoromanskog starešinu postavljen je arhimandrit Atanasije Radovanović. On i danas upravlja manastirom, ali je u dubokoj starosti." - piše u jednom manastirskom letopisu iz 1911. godine, koji je objavio još krajem 30-tih godina prošlog veka Milojko Veselinović.

Prema tome arhimandrit Danilo, što se vidi iz vremena njegovog starešinstva, bio je taj, koji je primio telo mrtvog Rajevskog u avgustu 1876. godine. Znači - on je video sve, što se sa njim desilo.

Za povratak u domovinu telo Nikolaja Rajevskog bilo je iskopano, te na molbu Kesjakova balsamovano. Operaciju je izvršio njegov prijatelj, bugarski dobrovoljac doktor Molov. Zatim položeno u hrastov sanduk, zatim u drugi - olovni, i najzad otpremljeno za srpsku prestonicu. Proces balsamovanja, kao što je poznato, podrazumeva izvlačenje unutrašnjih organa, koji su i ostali na mestu prvog ukopa, tako da grob u Svetom Romanu zaista nije prazan.

Taj prvobitni privremeni grob obeležen je kamenom peščarom ali bez imena i ma kakve oznake. Tako je bilo sve do 2008. godine. Tada je nad prvobitnim grobom postavljena spomen ploča sa tekstom na srpskom, ruskom i engleskom jeziku.

Tekst na ploči glasi:
"Nikolaj Nikolajevič Rajevski - Grof Vronski
21. avgust 1876.
ovde večno počiva srce
dobrovoljca Carske Rusije
Nikolaja Rajevskog za slobodu
Srpskog Naroda,
zahvalni potomci srpskih rodoljuba
otadžbinskog Srpsko - Turskog rata
iz 1876. godine
14.07.2008."

Humka se održava i danas kao velika svetinja. Oko nje monahinje manastira Svetog Romana neprestano rasađuju sezonsko cveće.

Knez Milan, čim je primio od generala Černjajeva izveštaj o pogibijn Rajevskog, odmah je uputio telegram saučešća porodici Rajevskog. To doznajemo po povratnom telegramu Mihaila Rajevskog, brata pukovnika Rajevskog, koji je on uputio iz Carskog Sela 6. septembra 1876. kojim se zahvaljuje knezu Milanu na saučešću.

"Hvala Vašem Visočanstvu na izrazima saučešća za mojim bratom, koji je dao život za Vašu svetu stvar. Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ga prenese u Rusiju.
Pukovnik Mišel Rajevski "

Ruski potpukovnik Konstantina Kesjakov, stari prijatelj braće Rajevskih još iz studentskih dana i saputnik Nikolaja na njsgovom putovanju u Srbiju 1867. godine, na molbu njegove majke Ane Mihajlovne Rajevske, došao je u Sveti Roman po njenog sina.

29. avgusta aleksinački okružni načelnik Stevan Lukić telegrafisao je iz Deligrada ministru inostranih dela Jovanu Ristiću: "Ovamo je potpukovnik Kesijakov, i on ovde očekuje na poručeni tamo u Beogradu neki olovni sanduk, u kome će smestiti mrtvo telo polkovnika Rajevskog i tamo doneti."

U Srbiju je po telo svog sina došla i majka Ana Rajevska. Kada je stigla u Beograd, želela je da ode i na mesto njegove pogibije u Gornji Adrovac. To međutim nije bilo moguće jer su to mesto Turci već bili zauzeli.

31. avgusta Kesjakov se lično obraća Jovanu Ristiću, moleći ga da odgovori Anu Mihajlovnu od dolaska u Gornji Adrovac. "Molim vas učtivo da saobštite gospođi đeneralici Rajevskoj, da je mesto gde je poginuo njen plemeniti sin zauzeto Turcima. Mi se nalazimo pod dejstvom turskih pušaka i topova. Zbog toga molim vas da izručite gospođi Rajevskoj moju prosbu da amo ne putuje, jer je to zabadava. Ja ću privesti njegovo telo ovih dana."

Kako nije bilo moguće da otputuje u Gornji Adrovac, Ana Rajevska je telo svog sina dočekala u Beograd. Ona je 5. septembra 1876. odgovarajući na saučešće Beograđana, rekla: "Hvala vam, gospodo na saučešću koje mi izjavljujete povodom gubitka moga sina pokazujući na taj način poštovanje prema njegovoj uspomeni. To je bila davnašnja želja moga sina: odavno je u svom srcu gajio želju da se žertvuje za oslobođenje Slovena i za proterivanje Turaka iz slovenskih zemalja. Još jednom vam hvala na vašem saučešću." U pismu sestri svog pokojnog supruga, Jekaterini Nikolajevni Orlovoj, nakon povratka iz Beograda, ona je pisala: "Znala sam da ćete mnogo patiti kada saznate za nesreću koja me je zadesila. To stvorenje, tako puno života, žara i samopregora, posvećeno dobrobiti svoje otadžbine i celog čovečanstva, pozvano je sa ovoga sveta baš u trenutku kada je, posle brojnih i mučnih razočaranja, konačno postiglo uspeh braneći onu stvar koja mu je dugi niz godina bila neprekidna preokupacija."

Za pukovnika Rajevskog 1. septembra je počelo putovanje kući. U 11 časova ujutru, po izjavi dopisnika "Novog vremena", njegovo telo je izvađeno iz groba i posle svih neophodnih priprema, uz pratnju zvona, ispraćeno iz manastira Svetog Romana.

"Kada je tužna procesija ušla u Deligrad, - nastavlja očevidac, - dočekali su je sveštenici pevanjem i bataljon vojnika bubnjavom doboša i plotunima iz pušaka i topova." Drugi Rus - oficir takođe je zapisao: "Danas su provozili telo pukovnika Rajevskog, njemu su odali počast sa tri plotuna i šest topovski salvi." Uz to, "ceo štab i svi oficiri, Rusi i Srbi, pratili su sanduk iz Deligrada daleko putem za Ražanj."

4. septembra Kesjakov je dopremio tužni teret u Beograd. Majstori su posrebrili ukrase na površinama sarkofaga, a zatim ga zatvorili i zalili olovom, pripremivši za poslednje putovanje. U 17 sati, u prisustvu ogromnog broja ljudi, sanduk je izložen u sabornoj crkvi. Sledećeg jutra, tj. 5. septembra bio je održan i parastos. A u 18 časova sanduk je bio iznet iz crkve i u pratnji celokupnog beogradskog garnizona, generalštaba, sveštenstva i mase sveta, uz zvuke vojne muzike, odnet na pristanište.

O pogibiji Nikolaja Rajevskog pisale su sve ruske novine, a izveštavale su detaljno i naše novine. Tako je "Istok" u broju od nedelje 5. (17.) septembra pisao da je telo Rajevskog preneseno iz manastira Sveti Roman u Beograd i izloženo u Sabornoj crkvi, Potom je "Istok" doneo opširan izveštaj o opelu u Sabornoj crkvi kojim je činodejstvovao mitropolit Mihailo sa 17 sveštenika.

"Posle podne 5. (17.) septembra oko 5 časova, piše u "Istoku" preneseno je telo junaka Rajevskog na lađu, dole na Savu, a pri ovoj pratnji učestvovala je vojna banda, vojska, kozačka legija, a naroda se toliko sleglo, koliko nikad dosad, da oda poslednju počast junaku ruskom Rajevskom, koji je krv svoju prolio za otadžbinu i slobodu srpsku."

"Srpske novine" u broju od 6. septembra donose sledeći članak:

"Juče u 11 časova pre podne bio je parastos za pokoj duše pukovnika Nikole Rajevskog, koji je hrabro boreći se poginuo 21. o. m. u boju pod Adrovcem. O parastosu, na kom je bila i Njegova Svetlost knez Milan, činodejstvovao je g. mitropolit sa mnogim sveštenstvom i đakonima. Tom prilikom g. mitropolit u svome slovu pomenuo je veliko sučešće ruskoga naroda u našoj svetoj borbi. Govor taj beše kratak, ali silan i tronuo je svakoga. Zemni ostaci pokojnikovi bili su doneti iz unutrašnjosti još u subotu amo, kuda je mati pokojnikova udova đenerala Rajevskog pre nekoliko dana bila došla da ih odavde sprovede dalje u Rusiju. Zemni ostaci pokojnikovi ležali su u zatvorenom sanduku, koji je u sabornoj crkvi bio postavljen na mestu, gde se opevaju mrtvaci. Sanduk je bio obasut cvetnim vencima. Još od subote svet je gomilama išao da vidi gde leže ostaci slavno poginulog pokojnika i da celiva ikonu koja je ležala na sanduku. O parastosu crkva je bila puna naroda, a isto tako bila je zapremljena narodom i porta i sve ulice pred portom. Juče, u pet časova posle podne, ispraćeni su bili zemni ostaci pokojnikovi iz saborne crkve do parobrodske stanice na Savi. Najpre je išlo jedno odeljenje vojske sa vojničkom muzikom, za njima đaci obučeni sa krstom napred, posle đakoni i mnogi sveštenici sa g. mitropolitom na vrhu. Za sveštenstvom nošen je sanduk, a za sandukom išla je ožalošćena stara majka pokojnikova, jedan ađutant knežev, oficiri u punoj uniformi. Sveće sa jedne i druge strane sanduka nosili su naši ovdašnji građani. Posle je opet išlo jedno odeljenje vojske a sveta muškoga i ženskoga, starog i mladog, beše u pratnji i po svim ulicama i mestima, kuda je sprovod prolazio, toliko, da se nije mogao očima pregledati. Pogreb je doista bio veličanstven, i sa takvim saučešćem, kakvo je redko videti. Tako ispraćeni zemni ostaci hrabroga pokojnika odpremljeni su lađom dalje na put u Rusiju." Sa savskog pristaništa brod "Deligrad", onaj isti koji je samo mesec dana pre toga dovezao živog Rajevskog iz Beograda u Smederevo, sada ga je mrtvog, ispraćenog uz grmljavinu topova, odneo u Odesu. Iz Odese je železnicom bio prevezen do stanice Funduklejevka, u sreskom mestu Aleksandrovki. A otud su vranci, ukrašeni pogrebnim trakama, brzo dovezli telo pukovnika Rajevskog do porodičnog imanja u Razumovki.

Kovčeg sa telom pukovnika Rajevskog je položen u kriptu Krestovozdviženske crkve - porodične grobnice Rajevskih. Sahrana je obavljena 23. septembra uz učešće sveštenika Krestovozdviženske crkve, Andreja Nesterovskog i đakona crkve Jevlampija Osinskog. Dokument o sahrani je potpisao Grigorij Plugovskij.

U porodičnoj grobnici u niši na zidu, iza koga je njegov sarkofag, postavljena je ploča od čelika sa natpisom:

"Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski.
5. novembar 1839 - 20. avgust 1876.
Poginuo u bici kod Gornjeg Adrovca."