Колумне

Инфлуенсер из Алексинца, Драган Микић, на друштвеним мрежама познатији као Гаги, урадио је интервју са младом надом фристајл фудбала Петром Ранђеловићем. Да подсетимо, пре годину писали смо и ми, као и све дневне новине о овом младом таленту фудбала.

Чувена реченица српског државника Николе Пашића најбоље осликава не само његово доба, већ и ово, данашње, скоро сто година после Пашића. Дакле, може и овако и онако. Зависи од тога ко гледа, и како гледа! Што је за једне црно, за друге је бело. И обрнуто. То јест, једни виде добро у нечему, да не кажем брже, напред, боље, други, напротив у томе истоме виде само лоше, поражавајуће, катастрофално. Тако је то. Не може се свима угодити.

Изгледа да је стварно дошло време када нас ништа не може изненадити. Чувена максима самоуправног социјализма коначно је заживела у стварности. Јер, оно раније, то је било само привидно. Као ништа нас не може изненадити, некада, а путаре изненади снег у јануару.

Интернет је пожутео и без обзира што он нема власника не значи да на њему нема цензуре (ни друштвена својина није имала власника па се, баш зато, тада највише крало).

Прича о Рутевцу је веома велика. Имао је и друга имена. Једно од мање познатих је Рутојевац, по Мирославу Димитиријевићу, књижевнику из Параћина, с тим да он помиње Рутевац, који у свом називу чува назив свог племена, као место удаљено 15 километра источно од Ражња.

Многи мисле да је писање лако. Да ли је то тако? Није, некима се написано допада, некима не, критикују много тога од написаног. Кад им се текст не допада, прочитају некако, при чему виде само оно што они хоће. Могу да читају нове текстове истог аутора, али и не морају, јер ако им се не свиђају текстови зашто би се замарали? Али, јавности је дозвољено све, али не и аутору текста.

Афоризми Миодрага Тасића

У дане сећања на оне који нису више са нама али су оставили значајан траг у васпитању и образовању, сећањмо се Доњеадровчанина Трајана Новаковића.

Прошле године сам за у алексинац нет објавио текст о ретком стручњаку пореклом из Алексинца др проф Предрагу Новаковићу, дипломати ветринарске патологије, којих је само 2000 у целом свету. Изузетан успех за једног младића који није могао студира на Факултету за позориште и филм у Београду нити да се запосли у нашој земљи, али је зато отишао у Америку, као магистар ветерине тамо поново магистрирао, а потом у Канаду, у Саксатуну, на Универзитет, где је докторирао и постао дипломата…

Лето је 2018. Одлазим да захватим воду из артерског бунара породице Поповић, кога је изградила њихова кћи „Дака“ и зет „Миле Јојка“ Милошевић, из Моравца. Тамо затичем др Живорада Петковића, ортопеда у пензији алексиначке болнице.