Још једни судбински избори?

      По другима, оних којима смета управо ово што је Србија данас, ако они не промене власт на изборима, одосмо у пропаст. Нестаћемо. Као Хазари! Међу тим противницима садашње власти, дакле реч је о опозиционим странкама и коалицијама, постоје различите варијације. Једни су за просперитет Србије ослонцем на Запад, Европску унију, Америку… Други, националне и патриотске снаге, како себе представљају, више се ослањају на Русију, Кину, а Запад и све оно што оличава тај „слободни свет“ гледају као српске душмане. 

      Све остало, на изборима који живот значе, нешто је између. Важно је учествовати и свакако мало омастити бркове. После избора. Освојити неки мандат у републичкој скупштини, а није за потцењивање ни локални парламент тамо где се одржавају локални избори. Јер, после избора биће довољно времена да се уновчи тај мандат, да се приклони већини, да се запосли неко близак, да се ухлеби у неком управном одбору, намести неки тендер. Мало ли је? Није лоше да јавни сервис пред изборе репризира „Белу лађу“. Срећко Шојић је вечита парадигма слободних и демократских избора на овом простору!

      Аутор овог текста је раније сматрао да избори Србији заправо и не требају. Исто као ни скупштина, влада, министри, посланици… Срби воле једног вођу. Једну јаку личност која ће решавати све њихове проблеме и муке. И који ће попут титана носити државу и народ на својим леђима. Он нека брине о свему, а ми смо ту да уживамо, а понекад, има и тога свуда па и код нас, да му се обратимо у невољи. Ако је комшија преорао њиву, куда ћеш пре него у маршалат, то јест, у председничку палату? Ако неће да ти запосле сина, ако су ти ускратили плату, жену ти не лече у болници, опет право код маршала некад, данас код председника. Добијеш девето дете, маршал га крсти. Не баш директно, већ преко изасланика, но кумство се не одбија. И на сваки рођендан кумчету од маршала стиже поклон. Највише је кумчета маршал имао на Косову и Метохији. Разумљиво. Тамо су га обожавали. 

     Воли наш народ кад вођа прими обичног човека и кад саслуша његову муку. Воли да види и кад пресече, кад реши неки проблем у друштву. Сутра градимо брзу пругу. Прекосутра национални стадион. Приде стадиони у унутрашњости. Тамо где народ живи нешто сиромашније. Нек се пук забавља јурећи за лоптом. Све имамо само још стадиони фале! Наксутра се отварају нове и нове фабрике. Да се мотају каблови у њима. То је нама наша борба дала… 

     Ето, по инерцији. Да имамо Тита за маршала. Тито је, за неке, нажалост одавно умро. Сада је друго време. Но, и после Тита Тито, па смо имали Слобу,  а данас имамо напредну Србију. Истина, вођа не може баш све да зна о стању у друштву. Лажу га најближи сарадници. Крију од њега проблеме, улепшавају му стварно стање, фабрикују извештаје…  Лагали су Тита, Слобу, исто тако, све ми се чини да ни овоме садашњем не говоре праву истину. Ипак, данас је теже лагати него раније. Због савремене технологије, друштвених мрежа, слободних медија, највише због смањења становништа у односу на раније време. Некад нас је било 22 милиона. Потом је спало на осам-девет милиона душа, на крају дошло је на нешто изнад шест милиона срећних грађана. Ако се овај тренд настави, ускоро ћемо се сви познавати лично, па ни шољица јутарње кафе с вођом  неће бити немогућа ствар. И онда се директно пожалиш, изјадаш, изоговараш комшије и пријатеље, вођа из прве руке сазна све што му се дешава у држави. Ту више не би била потребна ни Озна која све дозна!

       Избори су, понављам, мојом погрешном проценом, били непотребни. Чему ванредни избори ако власт има скупштинску већину? Зашто бацамо паре на непотребне изборе, па чак и неке ванредне, кад им време није? Шта ће нам силни министри када нико у Србији не би могао ни имена петоро министара да наброји? Зашто једном изабрани председник не влада до смрти? Пре судњег часа само да одреди наследника, и сви задовољни. Колико ће пара бити бачено на ове, погрешном проценом, непотребне изборе?

     Елем, избори не само да нису сувишни, већ их треба организовати сваке године. Бар једном у годину дана. Зашто, питаће се многи! Зато што избори неће усрећити само нове-старе министре, секретаре, саветнике, нове амбасадоре, конзуле, посланике, одборнике… Сви ће мање - више осетити благодат избора. Закрпиће се понека рупа на излоканим путевима, порашће плате запосленима у државном сектору, пензионери ће добити коју цркавицу, уз већ уобичајени поклон у виду флаше зејтина, кило шећера, евентуално Паризер и покоји сапун. Студентима и старијима од осамдесет година попуст за авионске карте. Страначки активисти делиће оловке, упаљаче, а митингашима следује  бесплатан сендвич и сок. И шансу да виде неки од већих градова у Србији. Не треба занемарити ни контролоре избора. Падне дневница. Па тек они што вас телефоном позивају и питају хоћете ли изаћи на изборе и кога ћете гласати. Не раде они то из филантропских или страначких побуда. Нешто опипљивије их мотивише за ту работу!

      Телевизије и штампани медији ће зарађивати од рекламирања странака. Штампарије ће напунити касу од штампања летака, пропагандног материјала, билборда. Капнуће и угоститељима, превозницима, власницима хала и дворана. Сиротиња, она најугроженија, задовољиће се брашном, већ помињаним зејтином, месним наресцима. 

     Све то кошта, наравно. Много кошта. Одакле паре да се све то покрије? Позајмиће пријатељи из Међународног монетарног фонда, Светске банке и слични. Позајмицу ће враћати неке будуће генерације. Све ће то народ вратити. Позлатити неће. Код Западњака нема поклона. Њихова основна премиса је да нема бесплатног ручка. Мада ни код нас више није другачије. Не каже наш народ узалуд да ни код бабе нема џабе!