Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Izrael Kelman iz senke vlada Srbijom!

rss

02.09.2010. Piše:Jasna Jojić

Afere gašenja banaka, “stečajna” i “drumska” mafija, ili “koferče”, iako stalno potresaju Srbiju, teško da će u dogledno vreme biti potpuno raskrinkane. Ne samo zbog stalnih odlaganja suđenja ili nedovoljno istraženih postupaka i odluka nadležnih, već i zbog toga što očigledno niko ne želi da uđe u suštinu, ko ih je i zbog kakvih interesa inicirao, odnosno šta zaista stoji u njihovoj pozadini.

Izrael Kelman iz senke vlada Srbijom!

To, međutim, bar po saznanjima do kojih je došla “Revija 92”, ne bi trebalo nikoga da čudi, jer Srbija je samo jedna u nizu žrtava ne “teorije zavere” nego međunarodne prakse koja je mnogo gora od bilo kakve zavere.

Isti model privatizacije, lobiranja, ukidanja proizvodnje i razvoja trgovine i monopola, već doživljavaju i sve bivše republike Titove Jugoslavije, ali i Gruzija, Ukrajina, Bugarska, Rumunija. Otuda i u svim tim zemljama pred sudovima slični sporovi pobrojani na početku. Odatle i pojava koja se u usko stručnim krugovima naziva “para-bankarstvo”.

Pitanjem nastajanja “para-banaka” kao početnim korakom za rušenjem komunizma i moći zemalja jugoistočnog bloka Evropa, (od kojih su sve sem Titove SFR Jugoslavije, bile deo ili interesna sfera Sovjetskog Saveza) tek se danas bave eksperti. I to, podrazumeva se - američki. Ko bi drugi kad je ideja o “para-bankama” koje će inicirati socijalne, političke, pa onda ideološke i na kraju promene psihološkog profila pojedinca, rođena u ovoj zemlji.

O tome su još pre godinu dana pisali prekookeanski mediji. Otkriveni su podaci CIA, u kojima se vidi da su se agenti bavili istraživanjem ko je sve iskoristio da profitira u periodu posle rušenja Berlinskog zida 1989. godine.

Kad su komunističke zemlje počele da se privatizuju i da razvijaju tržišne ekonomije, privatne investicije postale su, normalno njihovo najvažnije stremljenje. Da bi to dobili i ostvarili bilo je neophodno da naprave kontakte sa razvijenim zemljama i upomoć su im odmah pritrčali, danas već svima poznate, pablik rilejšns firme. “Reklame, ha”, pomislili bi mnogi. Ali daleko od toga. To je agitacija. I to – ozbiljna!

“Pablik rilejšn firme su novim režimima bivših komunističkih zemalja, stvorile veze sa investitorima i korporacijama", objasnio je Džejms Harf, do 1997. direktor odeljenja "Global pablik afers" američke PR agencije “Ruder Fin”, koji je posle toga bio i osnivač firme "Global komjunikejtors" (takođe se bavi odnosima s javnošću), i razotkriva motiv i poreklo pablik relejšns ljudi koji su posrednici između izgubljenih ekonomista bivših komunističkih zemalja i finansijskih magnata iz sveta. Oni im dakle olakšavaju komunikaciju.

Si-En-En je od Kevina Mekolija, urednik poznatog stručnog časopisa "O’Dvajers Vašington riport", (koji prati industriju PR-a i lobiranja u Americi), saznao da je istraživanje pokazalo kako je devedesetih godina 20. veka i u Americi došlo do eksplozije komunikacionih usluga na američkom tržištu. On je rekao: “Sve one zemlje centralne i Istočne Evrope, od Bugarske do Estonije, od Češke do Kazahstana, koje su bile pod šapom Sovjetskog Saveza, nisu imale svoja predstavništva u Sjedinjenim Američkim Državama i morale su da se prezentuju u Vašingtonu. Taj posao promovisanja najbolje mogućeg imidža radi ekonomskog uspeha, zaostalim zemljama bivšeg komunističkog carstva odradile su kompanije raznih oznaka i difuznih delokruga iz široke oblasti pablik rilejšnsa koje su tako postale prvi pobednici (ili profiteri) proširenja zapadnih vrednosti na jedno geostrateški i ekonomski važno područje.

Među tim kompanijama koje su započele prevaspitivanje Istoka, najviše se istakla Kompanija RSLB partners, nazvana po inicijalima prezimena četvorice vlasnika firme. Oni su državljani Izraela: Juval Rabin, sin ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina i specijalista za komunikaciju, Šimon Ševes, bivši šef kabineta Jicaka Rabina, Amnon Lipkin-Šahak, bivši načelnik Generalštaba izraelske armije, i, Gil Birger, bivši ataše za ekonomske veze izraelske ambasade u Vašingtonu. Glavni delokrug poslovanja ovog četvorca su politika, vojna bezbednost i ekonomija. “Sve liči na svojevrsnu ekspozituru izraelskog Ministarstva spoljnih poslova, ali, ipak, direktor te firme je Amerikanac Džej Futlik čija je karijera počela”, citira Si-En-En Mekolija, “u izbornom timu Bila Klintona 1992. godine. Futlik je u Beloj Kući bio Klintonov čovek zadužen za vezu sa moćnom jevrejskom zajednicom u Americi. Posle napuštanja Bele kuće 1997. godine, postao je potpredsednik agencije Ruder Fin i 2003. godine vodio je kampanju za predsedničku kandidaturu senatora Džoa Libermana. Te godine se zaposlio u RSLB i postao savetnik Džona Kerija za Bliski istok, a sarađuje i sa Ričardom Holbrukom”, koji je, podsetimo se, bio glavni kreator Dejtonskog sporazuma.

Šta dalje reći ako se zna da je daleko pre Dejtonskog sporazuma, od početka 90-ih godina, ova jevrejska agencija bila angažovana upravo na prostorima pomenute tri, bivše bratske, Titove, a potom zaraćene republike. Isti Ričard Holbruk koji je radio za tu agenciju je bio specijalni izaslanik predsednika Sjedinjenih Američkih Država, a onda je napredovao do mesta zamenika državnog sekretara SAD, Madlen Olbrajt. Holbruk i Olbrajt su sve do svoje pete decenije života živeli kao časni Amerikanci, ali su se tada iznenada dosetili da im je poreklo čistokrvno jevrejsko. Baš kao i poreklo Veslija Klarka, koji se isto tako u poznoj dobi prisetio svojih korena. Taj penzionisani general vojske SAD, poreklom Jevrejin, je kao komandant savezničkih snaga NATO vodio operaciju bombardovanja Srbije poznatiju kao Milosrdni anđeo! (Inače bio kandidat za predsedničku nominaciju Demokratske stranke u Americi 2004. godine, ali se povukao iz trke 11. februara).

Pošto je Klintonova administracija prošlost, nezavisni američki komentatori skupili su hrabrost da spoje sve te kockice i pokažu kako to Amerika drma svetom. Oni su mnogo puta u poslednje vreme nagoveštavali da je ova izraelska kompanija, RSLB, (koja je sve vreme uz američku Demokratsku stranku) međunarodni pablik rilejšns oblikovala na principima globalizacije.

To je nedavno naglašeno i u spisu “Projekt Nemačke fondacije za istraživanje mira”, poznatiji i kao "Informativni ratovi oko Balkana". U tom projektu, na kojem je radila Mira Beham, ambasador Srbije pri OEBSU. Beham u spisu tvrdi da je “u uslovima globalizovane komunikacije, međunarodni pablik rilejšns zamena za tri stuba klasične spoljne politike - diplomatiju, trgovinu i kulturu i dovodi do izdvajanja ključnih spoljnopolitičkih delatnosti iz državnih institucija u ruke privatnih firmi. Reč je o temeljnoj privatizaciji spoljne politike, i akteri kompanija sa odrednicama za lobiranje, konsalting ili pablik rilejšns postaju “diplomate za iznajmljivanje” koji upravljaju sudbinom jedne države”.

"Moć slika (takozvani Si-En-En faktor) i akteri civilnog društva kao što su nevladine organizacije, u velikoj meri utiču na javno mnjenje i spoljnopolitičke procese odlučivanja”, piše Behamova i ističe da zbog toga "diplomate treba manje da usmere svoje aktivnosti na izabrane političke funkcionere, elite i društvene multiplikatore, a više da politiku svoje zemlje prodaju na pijacama široke javnosti".

To najbolje pokazuju nedavni balkanski ratovi. Tako je firma pi-ar "Ruder Fin", istovremeno zastupala Republiku Hrvatsku, vladu Alije Izetbegovića i rukovodstvo kosovskih Albanaca. Ta agencija je izuzetnim naporom i profesionalnom veštinom u američkom i svetskom javnom mnjenju i međunarodnoj politici uspela da učvrsti temelje za krajnje pojednostavljeno tumačenje ratova u bivšoj Jugoslaviji kao borbe “dobrog protiv zla”.

“Prema Džejms Harfu najveća dostignuća Rudera Fina su priznavanje nezavisnosti Hrvatske od strane američke administracije, buđenje javnog mnjenja za stradanje Bošnjaka i izrada političkog programa za Albance sa Kosova koji je već 1992. godine predviđao uspostavljanje UN-protektorata na Kosmetu i nezavisnost južne srpske pokrajne”.

Početkom avgusta te 1992. “Ruder Fin” radi za vladu Alije Izetbegovića, pridobijajući jevrejsku zajednicu u Americi za stvar Bošnjaka i stvarajući sliku novog holokausta na evrospkom tlu. "Angažovati jevrejske organizacije na strani Bosanaca bio je izvanredan blef. U javnom mnjenju jednim potezom izjednačili smo Srbe sa nacistima. Odmah je primećena osetna promena rečnika u medijima, što je bilo praćeno upotrebom pojmova sa jakim emotivnim nabojem, kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori i drugo, a sve je to izazivalo poređenja sa nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom", rekao je Džejms Harf.

Ali, pored “Ruder Fina” ovim se poslom na Balkanu bavilo još mnogo njih. Statistika kaže da je sklopljeno 157 ugovora između 40 američkih pi-ar firmi i sukobljenih strana u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Svi ti ugovori nastali su u vremenskom periodu između 1991. i 2002. godine. Od toga su devedeset procenata bile aktivnosti srpskih (ratnih) protivnika, uključujuči Sloveniju i, od 1997. godine, i Crnu Goru.

“U rukovodstvima tih Agencija nalaze se mnogi bivši kongresmeni, senatori, saradnici i funkcioneri američke administracije, predstavnici tajnih službi i američke vojske, istaknuti saradnici medija, predsednici velikih korporacija, a to podrazumeva kratke puteve do ključnih mesta u politici, medijima, privredi i bezbednosnim strukturama”, piše Behamova i naglašava:“Dobar primer takve kvalitativne i kvantitativne moći je agencija Vašington grup pod rukovodstvom Suzan Molinari, firma koja je od januara 1998. do jula 1999. imala za klijenta Vladu Kosova, kada je Ruder Fin prestao da radi za kosovske Albance”.

Postoje opravdane sumnje da je Suzan Molinari, ćerka jednog ustaškog emigranta. Molineri je svoju političku karijeru započela kao član gradske vlasti Njujorka, bila je republikanski kongresmen i u to vreme, prema proceni mnogih, najuticajnija žena američkog Kongresa. Suzan je radila i kao voditelj dnevnika velike TV-stanice Si-Bi-Es i zadržala brojne funkcije u političkim i privrednim upravnim telima kad je postala predsednik i poslovođa kompanije Vašington grup, tvrdi i Mira Beham i dodaje da firma Suzan Malineri pripada agenciji “Kečam pablik rilejšns” koja je opet deo Omnikom-grupe, prema stručnim procenama vodeća komunikaciona korporacija na svetu.

Kada je sukob na Kosovu eskalirao i NATO vodio rat protiv Jugoslavije, odnosno Srbije, u ime rukovodstva kosovskih Albanaca, agencija Suzan Molinari je otvarala informativni centar u Vašingtonu, obezbeđivala je kontakte albanskih lidera sa medijima, senatorima i kongresmenima, i dobijala pravnu i druga pomoć za vreme pregovora u Rambujeu, ali je i plasirala tekstova i komentara o srpskim zločinima na Kosovu i o potrebi podizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu, naglasila je Behamova.

Tako su pred najnoviji balkanski rat na prostorima bivše SFR Jugoslavije, ulazile i “američka vlada, Amnesti internešnel, Hjuman rajts voč, Soroš-fondacija, liberalni intelektualci, ali i široki krugovi konzervativaca, Ujedinjene nacije, novinari, ali i vlade u Zagrebu i Sarajevu, mudžahedini u Bosni, kao i rukovodstvo kosovskih Albanaca i pripadnici OVK”, piše Mira Beham. Odatle “svi oni imaju praktično identično tumačenje zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije”. Mišljenje koje je formulisao Džejms Harf, a po kojem je holokaust nad Jevrejima upoređivan s onim što su Srbi radili okolnim nacijama.

To je, tvrdi u svom radu Behamova “u nekoliko navrata za vreme rata u Bosni i tokom NATO bombardovanja dovelo do žešćih rasprava unutar jevrejske zajednice. Govorilo se o zloupotrebi i instrumentalizaciji jevrejske istorije, doduše bez posledica po stvoreni imidž Srba kao nacističkih zlikovaca, imidža kome se, konačno, sudi u Hagu”.

Prva misija nevladinih i drugih pomenutih organizacija bila je zaštita ljudskih prava i "sprečavanje genocida" pa je to bilo i opravdanje za bombardovanje Srbije. Ali danas, tvrdi Behamova, izraelska pi-ar firma RSLB “sa snažnim vezama kod američkih demokrata i dalje ne odstupa od zapadnog i jevrejskog mejnstrima vodeći kampanju protiv Srbije. To, prosto, nameće zaključak da ćemo ubuduće sve više biti suočeni sa jakom afirmacijom uvreženog tumačenja ratova na Balkanu i da će se po toj liniji Srbi još više deliti na dobre demokrate koji bezuslovno podržavaju Hag i diktirani izveštaj Republike Srpske o Srebrenici ili se šetaju Mostarom bez sećanja na 40. 000 proteranih Srba, i na mračne sile prošlosti koje to ne čine”, završava Behamova.

Izvori R92, takođe, tvrde da jevrejski lobi u Srbiji hara još pre nego što je Slobodan Milošević došao na vlast. Neki idu i dalje u tvrdnjama da ga je on i doveo na vlast. Pre svega u misiji rasturanja SFR Jugoslavije na male, ekonomski slabe države, koje treba do kraja osiromašiti da bi im se onda ubrizgao insulin. Naravno iz “para-banaka” koje moraju da konkurišu MMF i Svetskoj banci.

Lobi je naravno stigao do Bosne gde su radile pomenute pi-ar agencije. Paranoja ili ne, ali već u oktobru 1994. ultranacionalistički listovi (poput “Nove iskre”), podsećali su da su osobe jevrejskog porekla iz zemlje i sveta (Eli Vizel, Medlin Olbrajt, Danijel Šifer, Klara Mandić, Izrael Kelman, Enriko Josif, Džordž Soroš, Simon Vizental, Česlav Miloš, Voren Cimerman, Zbignjev Bžežinski, Bernar Anri Levi, Alen Finkelkrot, Anri Gliksman, Loran Fabijus, Slobodanka Gruden, Jaša Alamuli, Predrag Finci, Ladoslav Kadelburg, David Kalef), na neki način satanizovali Srbe zbog rata u Bosni. Dokaz za to, ovi ultranacionalisti tražili su u fenomenu da se iz Srbije iseljavaju Jevreji.

Mada je Jaša Almuli, tadašnji predsednik Beogradske jevrejske opštine zvanično rekao da se prema podacima Jevrejske opštine Beograda, od početka krize u Jugoslaviji, iz nje u Izrael iselilo ukupno 177 Jevreja, i to pretežno iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije” i da nema govora o “migraciji većih razmera", mediji su tvrdili da je iseljavanje bilo masovnije, navodeći kao zvanični podatak po kojem se “od 1991. do 1998. godine s jugoslovenskog prostora iselilo 1.800 Jevreja”.

To je samo značilo da nije uspela misija demokratske stranke Stejt Departmenta da jevrejske pi-ar agencije, posle misije u Bosni i na Kosovu, demokratizuju Srbiju. A to je planirano u februaru 1990. godine, preko Klare Mandić, koja je tada organizovala jedan istorijski susret sa dalekosežnim posledicama. U poseti Beogradu, prvi put, posle dvadeset pet godina, boravila je delegacija iz Izraela. Klara Mandić je lično sredila da Slobodan Milošević, tada predsednik, primi ove goste, dok je večeru gostima priredio Dušan Mihajlović, tada potpredsednik republičke vlade, (kasnije od 2001, ministar unutrašnjih poslova u vladi ubijenog premijera Zorana Đinđića).

Srpski i jevrejski prijatelji sedeli su u Vili Srbije u Botićevoj ulici, kada se, na opšte iznenađenje, pojavio predsednik Milošević sa sinom Markom. Pozdravio se sa svima, a onda je prišao Dobrici Ćosiću, pružio mu ruku i rekao: “Marko, dođi da upoznaš najvećeg srpskog pisca”!

- Bila sam presrećna! - prisećala se posle Klara sa ushićenjem ovog istorijskog trenutka. - Uspela sam da spojim prvog čoveka vlasti i prvog čoveka opozicije!”

Klara je ovo istakla u intervjuima, a šta se potom desilo sa saradnjom Ćosića i Miloševića, većina u Srbiji zna. Njihovo neslaganje kulminiralo je rastankom, Slobu više nije imao ko da urazumi, pa je jevrejski lobi postigao svoj cilj.

Klara Mandić je u Srbiju dovela i Kelmana Izraela za tu najperfidniju, finansijsku igru. Našla je mnoge ljude sumnjive prošlosti koje su uvek mogle “ponovo u zatvor” i počela da razbija bankarski sistem ionako iscrpljene Srbije.

Klara Mandić, koju su mnogi zvali i fatalna žena iz zatvora je izvukla knjigovođu Dafinu Milanović, i na njeno ime otvorila kasnije, čuvenu po zlu, Dafiment banku.

Deceniju i po kasnije kad je Dafina Milanović opet sela u sudsku klupu zbog ove pljačke srpskog naroda, rekla je: “Klara, po profesiji zubar, bila je savetnica Dafiment banke i njen ambasador u svetu. Ali s njom je nesreća ušla u moju kuću iako sam se zbog nje u jednom trenutku osetila važnom, upoznajući preko Klare, Radovana Karadžića i celokupno rukovodstvo Republike Srpske, značajne Jevreje kao što su Kelman Izrael i David Dudai, i predstavnike srpskog političkog establišmenta”.

Dafina je u intervju za "Dugu" kasnije evocirala uspomene ovim rečima: “Klara je bila osoba koja me povezala sa srpskom vladom. Ona ih je redom dovodila kod mene, ili je organizovala večere u Interkontinentalu. Ja sam volela da idem na te večere. Želela sam da upoznam te ljude, najviše iz radoznalosti. U početku sam mislila mnogo lepo o njima. Posle više ne. Kako se situacija s bankom menjala, tako se menjao i njihov odnos prema meni. Oni su me voleli do poslednje marke”.

Šta se zapravo desilo s Dafiment bankom.

Revija 92 već je ekskluzivno objavljivala dokumenta iz kojih se lako vidi kako je realizovana najveća državna pljačka građana u Evropi 20. veka, i još se lakše zaključuje da Okružni sud u Beogradu, ne može da sudi jer je optužnica umesto na desetine adresa, poslata samo na jednu, na Dafininu. Klaru Mandić, ne mogu, jer je ubijena, ali Izraela Kelmana niko ne zove ni kao svedoka. A njegov je potpis na mnogim dokumentima i oko Dafiment banke i oko spornih privatizacija koje je Trgovinski sud u Beogradu radio još od početka devedesetih godina. Te privatizacije je tako uvežbao da se lako može zaključiti da je današnje zlodelo stečajne mafije, kojoj se sudu pred Specijalnim sudom poslednjih meseci, samo nastavak istih onih marifetluka, rađenih pre skoro dve decenije.

Jedino Specijalno tužilaštvo bi moglo da natera MUP da prikupi dokaze o tome kako je Slobodan Milošević 1990. sa svojim saradnicima, pošto se našao u finansijskom ćorsokaku, realizovao plan “para-banaka” jevrejskog finansijskog lobija, kako da uzme pare od građana Srbije i iskoristi ih za masu pogubnih političkih planova. I kako su mu u tome, (za godinu i po dana aktivnog rada i 16 godina postojanja Dafiment banke) pomagali Služba državne bezbednosti (SDB) predvođenja Radetom Markovićem, policija na čelu sa Rodoljubom Rođom Đorđevićem i Savet guvernera tadašnje Narodne banke predvođen prvo Borislavom Atanackovićem, a onda Dušanom Vlatkovićem...

Hronološki, Specijalno tužilaštvo trebalo bi da identifikuje prvo one koji su dopustili da Dafina Milanović, koja je još od 1988. godine od strane javnog tužioca bila optuživana za krivična dela finansijskih prevara, dobije dozvolu NBJ da otvori banku, urgirajući pre toga da izađe iz pritvora. Odgovorni su i oni koji su dozvolili da Dafiment banka iako je već 1991. osnovala holding kompaniju sa 15-ak firmi iz zemlje i inostranstva, sve vreme, do danas bude tretirana samo kao privrednik pod registarskim brojem 1-31774-00, kod Trgovinskog suda u Beogradu. Jer, time je izbegnuto da se prilikom bankrota Banke proglasi stečaj pri kojem bi u stečajnu masu ušle pare iz svih tih firmi, (popisanih i overenih pečatima i potpisima direktora, 26. juna 1991. na memorandumu Dafiment banke) i iz inostranstva i iz Srbije. Iz te stečajne mase odmah bi se naplatila potraživanja ojađenih građana, i to sa kamatom, jer mnoge od tih firmi i banaka, i danas odlično posluju, pod istim ili promenjenim imenom.

Istragom koju bi naložilo Specijalno tužilaštvo pod udar zakona došli bi i oni koji su Dafiment banci 19. septembra 1991. dali dozvolu za osnivanje “Dafiment banke dd Beograd” i samo osam meseci kasnije, veliko “AD” - ovlašćenje koje je podrazumevalo da banka može raditi platni promet (unositi i iznositi devize) s inostranstvom i kreditne poslove.

Da Dafinina banka nije bila spremna za to “AD” pokazuje odluka Sektora za poslove kontrole NBJ koju je 13. aprila 1992. godine potpisao direktor Sektora Ljubomir Perišić. U rešenju (br IV/141-614), koje je upućeno Privrednom sudu piše da je Savet guvernera na svojoj 421. sednici (od 9. aprila 1992) “doneo Rešenje o ništenju Rešenja o izdavanju dozvole za osnivanje Dafiment banke dd Beograd”.

Privredni sud, (u kojem su inače radile uglavnom iste sudije čije se ime i danas povlači po dokumentima o više nego neracionalnim rešenjima o stečajevima od 2002. i 2003. godine, četiri najveće srpske banke, Beobanke, Investbanke, Jugobanke, Beogradske banke, C marketu, Robnim kućama Beograd, Geneksu i nizu drugih) međutim uopšte ne haje. A da bruka bude veća 4. juna 1992. dakle samo 57 dana kasnije, NBJ dokumentom zavedenim pod brojem R-br 114, donosi Rešenje kojem “Dafiment banka- mešovita banka DD Beograd” dobija gore pomenuto “AD” ovlašćenje. Ovo rešenje potpisao je guverner Dušan Vlatković čije će se ime u ovoj hronologiji sretati na nizu još čudnijih odluka NBJ.

Šta se dakle desilo za 57 dana da Savet guvernera, drastično promeni mišljenje (vrati ovlašćenje dd i doda Dafininoj banci “AD”), i to u roku od dva dana pošto je ona 2. juna 1992. podnela novi zahtev? Iz dokumentacije koju posedujemo, samo dve “sitnice”. Prva je (po dokumentu iz Službe za platni promet na Novom Beogradu od 29. maja 1992.) teška 3 milijarde dinara koju je na privremeni račun uplatila Dafiment banka kao depozit za dobijanje velikog ovlašćenja (“AD”), i još milijardu dinara kao ulog za osnivanje “Dafiment mešovite banke”. Druga “sitnica” bila je teška 2,5 miliona dolara. Nju je u “Dafiment banku dd Beograd” (koja je inače ukinuta gore pomernutim rešenjem od 9. aprila) na ime osnivačkog uloga, doturio, ko bi drugi, nego Kelman Izrael iz Izraela. Pare su, (kako se vidi iz dopisa NBJ od 29. maja 1992. koji su potpisali R. Trnavac i B. Novoselac), legle na račun NBJ iz LHB bank AG Frankfurt.

Kako su se stvari dalje odvijale, gledano iz današnje perspektive, ovde se nije loše podsetiti da je slična priča u srpskoj privredi mogla biti ispričana i neposredno pre nego što je Miroljub Labus izašao iz političko-ekonomskog života Srbije. Dakle, Labus je od 2001. do 2003. uz pomoć rešenja koja je uglavnom potpisivao Goran Kljajević predsednika Trgovinskog suda (ista institucija koja se tokom režima Slobodana Miloševića zvala Privredni sud) stavio pod stečaj celo srpsko bankarstvo. Dobio je mnoge nagrade za svoj rad, a onda je dve i po godine kasnije izašao iz vlade Srbije nekako u isto vreme kada se rasplamsava afera “koferče”.

A o “koferčetu” Revija 92, pisala u januaru 2006. kad je policija obelodanila da je uhapsila viceguvernera Narodne banke Srbije (NBS), Dejana Simića dok je sa nekadašnjim omladincem režima Slobodana Miloševića pa direktorom SPS, Vladanom Zagrađaninom pio vince. Naš tekst o tome bio naslovljen: “Slobini tajkuni organizovali sačekušu za NBS?” Šta drugo pisati pored onakve akcije MUP, i to po prijavi Sekule Pijevčevića koji je sumnjičio NBS za korupciju jer nije htela da odobri vraćanje licence za rad Kreditno-eksportnoj banci (KEB) u kojoj je kako je sam Pijevčević rekao, kapital TBI iz Izraela. Na sreću Pijevčević je samo nekoliko meseci kasnije pao po optužnici za stečajnu mafiju i pritvoren je, nekako u isto vreme kad i pomenuti predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević.(Samo su im se nazivi mafija razlikovala). Sudijom, čije se ime itekako vezuje za Dafiment banku. Pre svega jer je njegov potpis na mnogim odlukama o grabežu imovine koja se vodila na Dafinu Milanović i “njen” Dafiment holding. I to u godinama kada guverner Vlatković više nije znao da li jugoslovenski zakon likvidira banke u minusu ili ih baca u stečaj, pa potpisuje i za laike smešne dopise i rešenja.

Po istom receptu, samo mnogo ubrzanije, (likvidacioni postupak Dafiment banke i dalje traje) ostaće upamćen još veći blef - prvo one stare, a onda i ove nove vlasti. Dakle, trebalo bi da se uporedi kako je, jevrejski lobi, kad je rasparčao Jugoslaviju pa se oslobodio Miloševića kao suvišnog, ponašao u novoj demokratskoj vlasti.

Taj je poduhvat izveo Miroljub Labus sa Agencijom za stečaj, sanaciju i likvidaciju banaka, od 2001. naovamo. Za “tren” je obradio i pod stečaj bacio daleko veće dužnike, institucije koje su poslovale decenijama, (poput Beobanke, Investbanke, Jugobanke i Beogradske banke, a onda i Karićeve Astra banke, Jugobanke AD Bor i ostale). A onda su stigle neke nove banke, čijim je vlasnicima kapitala opet teško ući u trag, a koje sada caruju Srbijom.

KOFERČE

Čedo parabanke

Pitanje “para-banaka” i jevrejskog finansijskog lobija za koji i Amerikanci danas tvrde da je jedan od inicijatora upravo stvorene, veštačke recesije u celom svetu, danas se u Srbiji dodatno aktuelizuje jednom vešću koja u medijima prolazi gotovo neprimećeno. Radi se o suđenju koje je pre nedelju dana po ko zna koji put odloženo, jer se nisu pojavili svedoci, većina njih jevrejski biznismeni. Doduše nije došao ni zamenik premijera Ivica Dačić, ali on je bar dao izjavu da će se pojaviti pred sudom čim primi poziv, a u sudu su potvrdili da je njegov izostanak opravdan službenim putovanjem.

Suđenje akterima afere "Kofer", koje je tri puta odlagano, odloženo je i četvrti put zato što svedoci nisu mogli da dođu na suđenje. Predsedavajući sudija Omer Hadžiomerović konstatovao je da je početak odložen za 13. april 2009. godine, kada će ponovo biti pozvani okrivljeni i svi svedoci među kojima su Vladimir Cizelj i Zev Hader, Šalom Špilman, državljani Izraela. Da bi peti pokušaj glavnog pretresa bio uspešan, sud je sada odlučio da tog svedoka iz Izraela sasluša video vezom. Odbrani ta odluka nije bila po volji ali bolje i tako nego nikako. Jer državljanin Izraela je predstavnik čuvene TBI grupe, većinskog akcionara Kreditno-eksportne banke.

Cizelj je, međutim, saslušan pre dve godine. Sudiji je tada rekao da su koreni loših odnosa TBI Grupe i NBS potiču od vremena kada je srpska centralna banka ukinula dozvolu za rad Kreditno - eksportnoj banci. Međutim, tadašnji Privredni sud je na inicijativu TBI doneo privremenu meru i obustavio mogućnost likvidacije. Cizelj napominje da se otada "vuku i ucene iz NBS".

“Alternativa je bila da uđemo u krivično delo i pristanemo na ucene ili da se pokupimo i odemo odavde što ćemo na kraju i uraditi jer apsolutno nismo dobrodošli u NBS. Potpuno smo nepoželjni i sve čine da nam onemoguće da radimo. To traje odavno. Verovatno imaju neki razlog zašto to rade jer mi ne spadamo u one koji prihvataju uslove. Objašnjenja guvernera Radovan Jelašića su besmislena”, izjavljivao je tada Cizelj i potvrđivao je izjavu pravnog zastupnika KEB Aleksandra Lojpura da su rezultati frizirani kako bi banci bila oduzeta dozvola.

Lojpur je objašnjavao da KEB nije mogao da pristane na ucenu, zato što su znali da policija ima plan da uhapsi i Jelašića i vlasnika TBI Šaloma Špilmana i Vladimira Cizelja.

http://www.arena92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=51&articleId=224

Komentara: 0


# intervju Ivica Dačić Dafiment banka Jezdimir Vasiljević Jezda Dafina Milanović Slobodan Milošević NATO informativni centar Dušan Mihajlović
@



 

[ Dodaj komentar ]