Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Dizel za entuzijaste, 50 dinara za litar

rss

08.04.2014. Georgi Mitev Šantek, MONDO

Stotine ratara i poneki entuzijasta u Srbiji ozbiljno su shvatili "energetsku samodovoljnost" i sami prave gorivo za svoje traktore, automobile... ili se greju na svoj biodizel – za trećinu ili polovinu cene sa benzinske pumpe.



Dizel za entuzijaste, 50 dinara za litar

Ukoliko imate nešto zemlje pogodne za uljarice, ili ste dovoljno vešti da jeftino ili čak besplatno dođete do iskorišćenog (jestivog ili bilo kog drugog biljnog) ulja, sa relativno malim ulaganjima možete postati "šeik", odnosno možete da pravite svoje gorivo.

Da ideja nije nimalo luckasta potvrđuju iz STR "In Pak" u Banatskom Karlovcu, jedinog domaćeg proizvođača opreme za proizvodnju biodizela. Za pet godina prodali su više od 300 mašina za proizvodnju biodizela, a to je tek deo "arsenala" kojim se u Srbiji to gorivo pravi u "domaćoj radinosti".

"Naši kupci u najvećem broju su poljoprivredni proizvođači, koji imaju svoju sirovinu pa koriste i svoj dizel za traktore i druge mašine. Ali, imamo mušterije koje su kupile mašine, a kupuju i sirovine. Čak imamo klijenta koji sirovinu uvozi", kaže inžinjer Jovan Ubiparip, navodeći primer kupca iz Negotina koji za svoj biodizel uvozi iskorišćeno ulje iz Austrije.

Biodizel iz "In Pakovih" mašina izlazi čistoće 98 odsto i kao takav može da nemešan "tera" sve dizel motore koji su rađeni za standard goriva "euro 4". Za nove motore, po standardu "euro 5", biodizela u smeši sa eurodizelom može da bude do petine ukupne količine.

Ali, ne koriste ni svi ovu tehnologiju da bi dobili biodizel. U "skraćenoj proceduri" umesto biodizela dobija se bio lož ulje, kao veoma isplativi energent za grejanje recimo hotela ili za korišćenje na brodovima.

Da bismo pravili biodizel, pored "tehnike" koja je dostupna za manje od četiri hiljade evra, potrebna je i sirovina i određeni katalizatori. Kao sirovina se koriste sva ulja biljnog porekla i sve životinjske i biljne masti. Ulja možemo dobiti iz uljarica (uljana repica, soja, suncokret, kukuruz...), ili koristiti već iskorišćenja ulja iz(recimo prehrambene) industrije ili domaćinstva.

Kada se "odvoji" 3.700 evra za presu i procesor (kod soje mora i pekač, što cenu diže do 4.500 evra) dalja procedura proizvodnje je prilično jednostavna. Presama se od uljarica dobija hladno ceđeno ulje (ako se već ne koristi ulje kao poluproizvod) i suvi ostatak – pogača. Ulje se dalje koristi za dobijanje biodizela, a proteinska pogača je veoma koristan dodatak u ishrani stoke.

U procesoru se zatim ulju doda 20 odsto katalizatora, i posle šest sati prerade dobije se bio dizel i glicerol, još jedan koristan nusproizvod. Od glicerola se dalje mogu praviti sapuni, sveće...

"Računica je jasna, od 1.000 kilograma recimo suncokreta dobije se 300 do 400 litara ulja, što daje isto toliko litara biodizela. Prema prošlogodišnjim cenama suncokreta, kada se na jednoj strani saberu svi troškovi (suncokret, katalizator, struja...) a na drugoj vrednost nusproizvoda (pogača, glicerol...), proizvođača je litar biodizela koštao 50 dinara", kaže inžinjer Ubiparip.

Zeleno gorivo
Proizvodnja biodizela se inače u razvijenim zemljama stimulište subvencijama. Evropska unija ima agendu po kojoj se u energentima mora biti određena količina "zelenog" goriva – bilo da se radi o struji iz obnovljivih izvora ili biodizelu u naftnim prerađevinama. Tako, recimo, u Nemačkoj vas niko ne pita šta ste uradili sa 5.000 litara biodizela, a na sve što je proizvedeno godišnje preko toga, plaća se neki mali porez.

Zašto onda u Srbiji nema više takvih "šeika", koji bi sa svog parčeta zemlje dobijali i "naftu"? Odgovor nam daje Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije (UNKS).

"To spada više u poljoprivredu nego u energetiku. Ako imaš zemlju i uljarice imaš i računicu, već sa kupovinom ulja gubi se 'ekonomija'", kaže Mićović.

Mićović ističe da individualna proizvodnja biodizela nikada ni nije mogla da proizađe u tržišnu, jer je u malom pogonu teško do detalja upravljati procesom.

"U tim malim, pa čak i pogonima srednje veličine, veoma je problematična kontrola kvaliteta i pridržavanje zakonskih standarda. Ako sipate to gorivo u traktor, onda nije problem, ali ako bi to trebalo da se prodaje na pumpi onda mora biti potvrđenog kvaliteta i nepromenljivog standarda", kaže Mićović.

Upravo zbog kvaliteta goriva, a preko njega i zbog zaštite svojih poslovnjih interesa, nafte kompanije su se tokom 2012 i u prvoj polovini 2013. preko Udruženja žestoko borili i sa nelojalnom konkurencijom ali i državom, kojoj su tako izmicale pare od akciza i poreza.

Kada je prestalo mućkanje sa lož uljem (vidi deo Sivo tržište...), krenulo je u prvoj polovini 2013. masovno uvoženje biodizela. Od 8.000 tona koje su tada uvežene, dobar deo je završio nezakonito pomešan sa evrodizelom i kao takav je na pumpama sipan u automobile.

Time su prevareni i vlasnici automobila, kojima je naplaćena i akciza i veći porez kao da su kupili stopostotni evrodizel, ali i država, kojoj te pare nisu "prosleđene".

Srpske subvencije
Jedine stimulacije u Srbiji trenutno su subvencije koje se daju poljoprivrednicima na kupovinu mašina za viši stepen prerade sirovina (žitarica recimo). Ali i tu, naravno, ima problema pa je nešto što je trebalo da bude tehnička stvar – prijavite se, država proveri račune, vi dobijete deo para nazad – ispalo stvar "arbitraže". Zbog toga prošle godine niko u centralnoj Srbiji nije dobio povraćaj novca. U Vojvodini je situacija bolja, pa su tamo dobili povraćaj svi koji su se prijavili i imali "čiste papire" da su mašine kupili, instalirali i koristili.

"Maja 2013. uvedena je akciza i na biodizel (sada je 42 dinara) pa je uvoz stao. Doduše, krenula je 'igranka' sa baznim uljima, ali i ta će se stvar vremenom regulisati", kaže Mićović.

Priča o biodizelu se tu ne završava, jer ona je budućnost, kao i ostale alternativne energetike – solarna, vetrova.

Čak neposredna budućnosti, jer "kretanje ka EU" znači za Srbiju i obavezu uvođenja tog goriva kao dodatka standardnom dizelu. Evropska unija je 2001. usvojila direktivu o biogorivu, prema kojoj bi do 2020.  udeo biodizela kao goriva korišćenog u transportu trebalo da bude 8 do 10 odsto, sa međukorakom od 4 odsto 2015.

Za Srbiju taj međukorak koji počinje 1.1.2015. godine, znači obavezu uvođenja namešavanja 2 do 3 odsto biodizela u druge dizele.

"Država bi trebalo da donese obavezujuće propise prema Akcionom planu o obnovljivim izvorima energije, ali i poradi 'na terenu'. Trebalo bi već sada da znamo da li smo se opredelili da sami proizvodimo biodizel, ili ga uvozimo. Ako ga proizvodimo, treba isplanirati i (nove) površine za uljarice koje neće ići u hranu. Ako ga uvozimo, da li nam stiže namešan, ili ćemo ga ovde namešavati i dr. O tome treba već sada brinuti", kaže Tomislav Mićović.

 

SIVO TRŽIŠTE SE UVEK SNAĐE

Tokom 2011. i 2012. godine kompanije udružene u UNKS žestoko su se borile sa državom i nelojalnom konkurencijom koja je lož ulje na sivom tržištu prodavala namešavano sa dizelom. Kao epilog je uvedena akciza i na lož ulje, s tim da svi koji ga koriste kao gorivo za grejanje (zašta je i namenjeno) imaju pravo na povraćaj novca (refakcija).

Tada se "konkurencija" prebacila na uvoz biodizela, a kada je i tu uvedena akciza, procvetao je biznis sa baznim uljima.

U Srbiji odavno postoji uvoz baznih ulja (od kojih se prave maziva) i drugih procesnih ulja u količinama mnogo većim od potreba industrije. Doduše, beležio se i veliki izvoz, bar prema papirima. Recimo u 2013. godini na Kosovo je izvezeno 31.000 tona, što je količina koji tamošnja industrija ne bi mogla da potroši decenijama. Kada je Uprava Carina počela da stvarno kontroliše "papire"i uzorkuje gorivo radi kontrole, izvoz je u 2014. pao na nulu.

video...

Komentara: 0


#
@



 

[ Dodaj komentar ]