Како су комунисти ликвидирали социјалисте

19.08.2010. Милослав Самарџић

Како су комунисти ликвидирали социјалисте

Пише: Милослав Самарџић

Слобода бр. 2005, 10. август 2010.

Данас, када је Социјалисти-чка партија поново на власти, треба подсетити да то у ствари није права социјалистичка партија, већ да су то комунисти који су 1990. године само променили име. Праву Социјалистичку партију забранили су управо они, комунисти, а судбина социјалиста који су им пали у руке била је језива.

Један од најважнијих чинова у процесу уништења соци-јалистичког, а уједно и синдикалног покрета, у Србији и Југославији, одиграо се током суђења столећа 1946. године у Београду, пошто је радничка класа током рата подржала генерала Дражу Михаиловића, а не шлосера (у преводу са немачког: бравара) Јосипа Броза Тита, који се неовлашћено представљао као њен лидер.

Са пуковником Жујовићем, који је уз краљевог помоћника генерала Живковића, на суђењу столећа једини осуђен на смрт у одсуству, била је комплетирана листа личности које персонификују, како су комунисти говорили, стари буржоаски поредак.

Међутим, комунисти су одувек имали једног непријатеља већег и од саме буржоазије: социјалисте и радничке синдикате. ''Мангупи у нашим редовима'', како их је називао Лењин, отупљивали су оштрицу класне борбе. Класици марксизма, наиме, били су поборници чувене кованице: ''Што горе, то боље!''

''Тек што сам добио твоје писмо, које ми открива веома пријатне перспективе економске кризе'', писао је Маркс Енгелсу једном приликом, а он му је одговорио: ''Било би добро да идуће године дође до подбачаја рода пшенице''.

Због радикалних наступа Маркса и Енгелса у доба Париске комуне, на политичкој сцени јасно је створена разлика између њиховог покрета и знатно умеренијих социјалистичких странака.

До поделе долази и у Србији - а касније и у Југославији - уз убедљиву превагу социјалистичке опције.

Од 12.000 радника Војнотехничког завода у Крагујевцу, највеће фабрике на Балкану, уочи рата ни један није био члан Комунистичке партије. Симпатије радника биле су на страни најпознатијег радничког трибуна у земљи - др Живка Топаловића, председника Уједињених радничких синдиката, председника Социјалистичке странке и уредника ''Радничких новина''.

У лево оријентисаном делу нације било је, међутим, нечега што је Топаловићу давало већи ауторитет од самих функција председника странке и синдиката: он је био наследник и следбеник легендарне историјске личности те опције - Димитрија Туцовића, који је, опет, био наследник и следбеник првог социјалисте међу Србима - Светозара Марковића. Топаловић је био и ратни друг Димитрија Туцовића и лично га је сахранио на Врапчем Брду код Лазаревца, где је овај погинуо у борби против Аустроугара 1914. године.

После Првог светског рата Топаловић обнавља рад Туцовићеве Социјалдемократ-ске партије, али, са огромним сумама новца добијеним из Совјетског Савеза и Мађарске, на Вуковарском конгресу 1920. године комунисти изводе унутарпартијски пуч. Они оснивају Комунистичку партију Југославије, а Топаловић и остали Туцовићеви сарадници Социјалистичку странку Југославије. Суштинска разлика била је у томе што су социјалисти одбили захтев комуниста да се одмах поведе грађански рат за освајање власти. Они су заговарали демократску борбу, а само њихово постојање је, у наредном периоду, спречавало озбиљније ширење комунизма.

Са Живком Топаловићем на Равну Гору је дошла и његова супруга Милица, такође познати борац за радничка права. Она је, поред осталог, била оснивач и први директор Радничког универзитета у Београду, прве установе те врсте у земљи - која и данас постоји.

А и Милица и Живко били су познати чланови интернационалних социјалистичких и синдикалних организација. Њих су лично познавали сви водећи европски социјалисти, међу којима и лидери британских лабуриста, Атли и Бевин. Позивајући др Живка и Милицу Топаловић на Равну Гору, Михаиловић је свима њима послао јасну поруку: радничка класа је са нама.

У оптужници, Милош Минић не само што не помиње ова факта, већ не наводи ни Топаловићеве функције, па чак ни само постојање његове странке и синдикалних удружења.

Уместо свега тога, Минић представља Топаловића само као ''адвоката у Београду'' - што он у ствари одавно није био.

Комунисти нису морали никоме да објашњавају да су против монархије.

Нису морали да објаш-њавају ни став против најмасовније омладинске организације у земљи - Савеза сокола - јер је краљ лично био њихов старешина. Било је логично што се краљев заменик у соколској организацији, др Владимир Бјелајчић, нашао уз генерала Михаиловића.

Нису превише критиковали ни предратне женске организације: Коло српских сестара, ''Кнегиња Зорка'', ''Кнегиња Љубица'', Академски образоване жене, Жене лекари, Жене професори, Жене учитељице... и друге.

''Оне су буржујке'', говорили су, и логично је што су све биле уз Михаиловића.

Као што је логично и што су их све укинули и заменили ''Антифашистичким фронтом жена''.

Ни у расправу о политичким партијама, које су одреда забрањивали, нису превише улазили, називајући их експонентима буржоазије и бивших режима.

Али, за Социјалистичку партију и синдикате нису могли да смисле ни једну реч: они су били против свих режима, увек у опозицији.

Данас ће свако рећи да су по уласку у Београд комунисти најпре ликвидирали 105 особа са списка који су објавили у ''Политици''. Ту читамо имена бивших министара, сенатора, официра, професора, окружних начелника, новинара, глумаца... Читамо и уобичајене квалификације о сарадницима окупатора, кољачима, денунцијантима, и уопште издајницима, непријатељима државе и народа.

Али, комунисти су имали много веће непријатеље од свих њих - непријатеље које су ликвидирали већ увече 20. октобра 1944, свега неколико часова по уласку у Београд.

Прве њихове жртве у престоници били су управо радници, Топаловићеви сарадници: Миливој Каљевић, обућар, Ненад Шуваковић, лимар, Војин Петровић, зидар, Марко Јовановић, лимарски калфа, Стеван Грујић, рудар, Стале Курузовић, металски радник, Стеван Бешлић, столар, Алекса Југовић, пекар... и многи други.

Објављивање имена ових радника на листи смрти у ''Политици'', неминовно би испровоцирало питања: ко је, уопште, на страни комуниста, кад они убијају и раднике?

У коју радничку класу се куну, кад радници нису са њима, изузев појединаца који су бацили плаве комбинезоне, тражећи хлеба без мотике?

Зато су радници ликвидирани тајно. Да се у Београду те вечери нашао др Живко Топаловић, и он би поделио судбину ових својих сарадника. Али, њега је Михаиловић још маја 1944. године послао на Запад, са задатком да британским лабуристима и другим својим сарадницима из социјалистичке интернационале, објасни право стање у земљи.

Тако Милошу Минићу није остало ништа друго, до да радничком трибуну др Живку Топаловићу зада што јачи ударац на суђењу столећа.

И он већ у првој реченици уз његово име везује озлоглашени Гестапо:

''Топаловић Живко је у договору са агентом Гестапоа и бившим председником Комесарске управе у Србији, Миланом Аћимовићем, организовао у Београду низ састанака извесног броја личности из вођства бивших политичких партија, на којим састанцима су донели одлуку да ступе у сарадњу са оптуженим Михаиловићем...''

У стварности, Топаловић је до пролећа 1943. године био пасиван, делом и због надзора од стране Гестапоа, а онда почиње рад на стварању највеће страначке коалиције у историји српског и југословенског парламентаризма: Заједнице демократских партија. Када је коалиција створена, Топаловић одлази у Михаиловићев штаб заједно са лидерима Демократске странке, Александром Поповићем и Браном Ивковићем.

...

Остатак текста у Слободи
_________________
Без Краља - не ваља!!!

ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!!!

Живео Краљ Александар Други Карађорђевић!!!

http://www.srbijaglascetnika.com/image/scflag.gif

# Београд синдикат Милослав Самарџић
@