Представљена књига Славољуба Марковића "Побунио сам се животом"

Пре неколико дана, тачније 17.12.2015. године, у просторији Српског књижевног друштва у Београду са почетком у 20 часова представљена је књига "Побунио сам се животом" Славољуба Марковића - Јаковљанског, надимак по месту његовог рођења, Јаковљу у општини Алексинац, а не по Јакову како неки погрешно наводе његово место рођења, месту у Војводини.

Разлог за ово писање је што се ради о нашем суграђанину, који је успешан књижевник, са 15 објављених књига у престижним издавачким кућама у Београду и Новом Саду, по личном опредељењу, а иначе је завршио чисту математику и информатику (два факлутета) и предаје у Београду на Вишој ПТТ школи и носи браду од завршетка средње школе - Алексиначке гимназије, мада у својој завршеној средњој школи није могао да буде професор, јер није хтео да прихвати ултиматум тадашњег директора да обрије браду. Име директора не помињемо, не зато што није битан, већ зато што многи Алексиначани могу да наслуте о коме је реч, јер је препознатљив по својим екстремним, строгим, чудним а и неразумљивим назорима, који су последица тадашњих друштвених мерила понашања у друштву некадашње велике Федерације.

Управо из овога може да се закључи да се када о овом надроману, зашто није роман постављана су многа питања на приказу, овог по много чему изузетног књижевног стваралаштва констрисаног реченичним једначина и енциклопедијским знањем, као и стилом, дати су одговори од уводничара, Ивана Радосављевића и Васе Павковића и самог аутора Славољуба Марковића, да се ради о специфичном књижевнику, због чега многи, чак и позвани за ову област не могу да закључе из наслова о чијој се побуни ради.

Одговор није у поменутом чину небријања браде, нити у дословном преводу наслова који на то упућује. Шта значи назив надромана "Побунио сам се животом", и поред датих одговора не може да задовољи знатижељу читалаца, о чему говори и то да је је аутор ово дело писао 40 година, да су објављене две књига  као почетак овог опуса, да је ово круна стваралаштва, мада постоје још два необјављена дела из овог корпуса богатог књижевног стваралашта Славољуба Марковића.

О типу овог књижевног стваралашта Марковића говори и то да је писао за одређено мање бројно читалаштво, али да издавачи нису прихватали те компликоване форме у заплетима и са посебним темама, које су присутне у животима других из историје уназад 5- 6 века, али су се неки догађаји и тада и сада догађали људима, па и тројици главних ликова надромана Славијанског, да је зато чекао време да његов стил постане препознатљив издвачима и да то тумачење наслова и садржине, није завршено и да расветљавање теме траје, јер се ради о историји историје, иако  се много тога чуло приликом промоције ове књиге. Извдавачи су полазили од тога да никога није брига што се аутор или неко други побунио против живота, па је и по више година чекао на ред  да издавачи буду уверени да је тема која је књижевно обрађена прилагођена читалаштву тог тренутка.

Овим се Славољуб Марковић издвојио у књижевној елити и Књижевни центар Нови Сад као издавач повукао је велики потез када је изабрао за штампу овај надроман, јер је он усвари створен за широко бројно читалаштво, насупрот досадашњим књижевниковим насловима, јер се ради о логиком обилном делу, привлачном и узбудљивом.

Васа Павковић, познати београдски књижевни критичар, добар познавалац стваралаштва Славољуба Марковића, рекао је за њега да је мајстор дескрипције, који препушта реченицу на крлежијански начин без зареза у описивању истинитих догађаја од секвенци са југа до Вуковара из перспективе енциклопедизма, који није користио 12 боја ради одвајања ликова, али је зато користио фонтове и типове слова ради издвајања ликова.Реалиста је каже Павковић за Марковића, са добрим односом фикције и приче, препознатљив по јединствености, који сем слика историје је и широка епска душа. Његове књиге издате у три наслова 1982, 2007. и 2012. као и романескни опис у 4 руке са Радомирем Стојановићем - Рупљанцем, из Алексинца, кратке блиске везе и одјеци на крају књиге, која се одликује електронским форматима и линковима- везама, простора Леванта, Балкана и Србије, који је доспео у средиште пажње генералног читатељства, који је нејасан због несклада између насловне стране, на којој је фотографија уметничког вајарског дела у металу Вукашина Миловића, професора Факултета примењене уметности у Београду, одштампаног на 260 страна, уместо на 500, јер је користио разне фонтове и слова, око 15, јер је лингвистичка вајевина, великог промишљања историје, са ликом Иваном Палмотићем из 146 и неке године, из старе Рагузе, писац за елитнији слој читалаштва, писао и приповедао онако како је он хтео, сада на крају каријере, са тоталитетом смисла, огромног знања, лирски је писао, хроничар, прави стваралац, описане свађе, туче, убиства, силовање на 4- 5 стране, никад испод књижевног укуса, са наглашеном лирском прозом, са односом историје и приче, о моћи и немоћи, писано мета језиком, неконкретан, херметичан, који подстиче на читање, нема ко то може, једино Срдић... Слика историје о три главна лика, а имаљ их 5- 6, наших савременика, снагом нарације хтео је да створи роман, али има елемената проширења романа, па је употребљен израз надроман да би се створила, скренула пажња.

Аутор Славољуб Марковић говорећи о свом надроману и одговарајући на питања говори да је да његове језичке једначине имају разна решења, да су решења ирационална, о томе да да је његов лик "Кеза" нестао, о сату у кутији на зиду у сада  срушеној родној кући у Јаковљу, о Средњем веку Бранковића, паду и освајању Цариграда, удаји наше принцезе за Мурата, односу Муратовог сина Мехмеда  Другог Освајача ка сликарству, јединственој визији овог века, спајању времену, које се посматра паралелно, а не кружно, већ закривљено...

Одговарајући на питања дотакао се и времена када су Иво Андрић, Бранко Ћопић, али и Исидора Секулић путовали возом до Житковца, или до Ђуниса који се налази између Соко Бање и Рибарске Бање, одакле се даље путовало фијакером или чезама, да су одседали у железничкој ресторацији на путу за Соко Бању, (ресторација је као таква престала да постоји, али је обновљена у раду пензионерског синдиката железничара Житковца и околине), где су и настали многи текстови из надромана, (које је Марковић вредно записивао у мале бележнице- примедба Б. М. аутора). Познати су били фијакеристи Ђоша, Буде Кавелџија, Света- Лојчин, чији је унук Саша Митић присуствовао промоцији, говорио је и о Ивану Тимотијевићу и Цакету, његовим ликовима, али и о Јелени жени које има од Јелене Тројанске до сада и оној које нема- Андрићевој, али да то није локална књига о Житковцу и дечаштву главних јунака, као ни да то није крај многих историја - породичних и других, које су почеле од Хераклита, преко Фокујаме до Хегела, перспектива епског која траје 500- 600 година људске историје.

Није наивно ни то да на Прћиловачкој коси, на којој је Рајевски ратовао, али и са чијег је северо- западно дела ка Горњем Адровцу кренуо у свој последњи бој, постоје римски лагуми, које Славољуб Марковић помиње као лагуме за подземно путовање- бег у планину, чији су отвори зазидани, јер су се појавиле змије, а досежу до прћиловачке школе, где се Расајевски одмарао у предаху борби против Турака, о чему постоје докази забележени видео камером Боже Несврћанина, које је пренела ТВ ЈУИНФО, а снимљени су и прилози РТС, Телевизије 5 и др., о чему су сведочила и деца ове школе.

О овим лагунима, као и о још неким поменутим темама нису пале задње клапне филма, кога су започела три главна јунака, од којих су два писца, "Побунио сам се животом" Славољуба Марковића, који су иницирани 100 годишњицом српске киноматографије решили да сниме филм, али уместо филма створили су основу за овај надроман, који заслужује да буде номинован за НИН-ову награду.

Неизоставно је било помињање и лика Рајевског, пуковника са три срца (мајчице Русије, Ане Карењине и Србије - у Манастиру Свети Роман у Ђунису, погинулог у Горњем Адровцу 20.8.1876. године, о коме пише Божа Марковић у свом историјском спису.

Дилему о наслову надромана, донекле, разрешава Драгиша Марковић - Јаковљански, други књижевник из исте куће у Јаковљу, који са својим братом Славољубом Марковићем - Славјанским су једина два брата књижевника из исте куће, попут браће Полић - Камов, који су такође два књижевника из једне куће, који сматра да се тај наслов односи и на аутора надромана Славољуба Марковића - Славјанског који се побунио животом по рођењу, али да је ова тема побуне блиска многим људима, чије тумачење и поред изреченог на представљању ове књиге и овде написаног није завршено.

На потезу је Славољуб Марковић - Славјански и издавачи за нове наслове који су блиско везани са надроманом "Побунио сам се животом"

Аутор се извињава Славољубу Марковићу - Славјанском што је ненамерно у првој реченици овог текста за њега написао да је његов псеудоним Јаковљански, што је уствари псеудоним његовог млађег брата књижевника Драгише Марковића.