Kako su komunisti likvidirali socijaliste

19.08.2010. Miloslav Samardžić

Kako su komunisti likvidirali socijaliste

Piše: Miloslav Samardžić

Sloboda br. 2005, 10. avgust 2010.

Danas, kada je Socijalisti-čka partija ponovo na vlasti, treba podsetiti da to u stvari nije prava socijalistička partija, već da su to komunisti koji su 1990. godine samo promenili ime. Pravu Socijalističku partiju zabranili su upravo oni, komunisti, a sudbina socijalista koji su im pali u ruke bila je jeziva.

Jedan od najvažnijih činova u procesu uništenja soci-jalističkog, a ujedno i sindikalnog pokreta, u Srbiji i Jugoslaviji, odigrao se tokom suđenja stoleća 1946. godine u Beogradu, pošto je radnička klasa tokom rata podržala generala Dražu Mihailovića, a ne šlosera (u prevodu sa nemačkog: bravara) Josipa Broza Tita, koji se neovlašćeno predstavljao kao njen lider.

Sa pukovnikom Žujovićem, koji je uz kraljevog pomoćnika generala Živkovića, na suđenju stoleća jedini osuđen na smrt u odsustvu, bila je kompletirana lista ličnosti koje personifikuju, kako su komunisti govorili, stari buržoaski poredak.

Međutim, komunisti su oduvek imali jednog neprijatelja većeg i od same buržoazije: socijaliste i radničke sindikate. ''Mangupi u našim redovima'', kako ih je nazivao Lenjin, otupljivali su oštricu klasne borbe. Klasici marksizma, naime, bili su pobornici čuvene kovanice: ''Što gore, to bolje!''

''Tek što sam dobio tvoje pismo, koje mi otkriva veoma prijatne perspektive ekonomske krize'', pisao je Marks Engelsu jednom prilikom, a on mu je odgovorio: ''Bilo bi dobro da iduće godine dođe do podbačaja roda pšenice''.

Zbog radikalnih nastupa Marksa i Engelsa u doba Pariske komune, na političkoj sceni jasno je stvorena razlika između njihovog pokreta i znatno umerenijih socijalističkih stranaka.

Do podele dolazi i u Srbiji - a kasnije i u Jugoslaviji - uz ubedljivu prevagu socijalističke opcije.

Od 12.000 radnika Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu, najveće fabrike na Balkanu, uoči rata ni jedan nije bio član Komunističke partije. Simpatije radnika bile su na strani najpoznatijeg radničkog tribuna u zemlji - dr Živka Topalovića, predsednika Ujedinjenih radničkih sindikata, predsednika Socijalističke stranke i urednika ''Radničkih novina''.

U levo orijentisanom delu nacije bilo je, međutim, nečega što je Topaloviću davalo veći autoritet od samih funkcija predsednika stranke i sindikata: on je bio naslednik i sledbenik legendarne istorijske ličnosti te opcije - Dimitrija Tucovića, koji je, opet, bio naslednik i sledbenik prvog socijaliste među Srbima - Svetozara Markovića. Topalović je bio i ratni drug Dimitrija Tucovića i lično ga je sahranio na Vrapčem Brdu kod Lazarevca, gde je ovaj poginuo u borbi protiv Austrougara 1914. godine.

Posle Prvog svetskog rata Topalović obnavlja rad Tucovićeve Socijaldemokrat-ske partije, ali, sa ogromnim sumama novca dobijenim iz Sovjetskog Saveza i Mađarske, na Vukovarskom kongresu 1920. godine komunisti izvode unutarpartijski puč. Oni osnivaju Komunističku partiju Jugoslavije, a Topalović i ostali Tucovićevi saradnici Socijalističku stranku Jugoslavije. Suštinska razlika bila je u tome što su socijalisti odbili zahtev komunista da se odmah povede građanski rat za osvajanje vlasti. Oni su zagovarali demokratsku borbu, a samo njihovo postojanje je, u narednom periodu, sprečavalo ozbiljnije širenje komunizma.

Sa Živkom Topalovićem na Ravnu Goru je došla i njegova supruga Milica, takođe poznati borac za radnička prava. Ona je, pored ostalog, bila osnivač i prvi direktor Radničkog univerziteta u Beogradu, prve ustanove te vrste u zemlji - koja i danas postoji.

A i Milica i Živko bili su poznati članovi internacionalnih socijalističkih i sindikalnih organizacija. Njih su lično poznavali svi vodeći evropski socijalisti, među kojima i lideri britanskih laburista, Atli i Bevin. Pozivajući dr Živka i Milicu Topalović na Ravnu Goru, Mihailović je svima njima poslao jasnu poruku: radnička klasa je sa nama.

U optužnici, Miloš Minić ne samo što ne pominje ova fakta, već ne navodi ni Topalovićeve funkcije, pa čak ni samo postojanje njegove stranke i sindikalnih udruženja.

Umesto svega toga, Minić predstavlja Topalovića samo kao ''advokata u Beogradu'' - što on u stvari odavno nije bio.

Komunisti nisu morali nikome da objašnjavaju da su protiv monarhije.

Nisu morali da objaš-njavaju ni stav protiv najmasovnije omladinske organizacije u zemlji - Saveza sokola - jer je kralj lično bio njihov starešina. Bilo je logično što se kraljev zamenik u sokolskoj organizaciji, dr Vladimir Bjelajčić, našao uz generala Mihailovića.

Nisu previše kritikovali ni predratne ženske organizacije: Kolo srpskih sestara, ''Kneginja Zorka'', ''Kneginja Ljubica'', Akademski obrazovane žene, Žene lekari, Žene profesori, Žene učiteljice... i druge.

''One su buržujke'', govorili su, i logično je što su sve bile uz Mihailovića.

Kao što je logično i što su ih sve ukinuli i zamenili ''Antifašističkim frontom žena''.

Ni u raspravu o političkim partijama, koje su odreda zabranjivali, nisu previše ulazili, nazivajući ih eksponentima buržoazije i bivših režima.

Ali, za Socijalističku partiju i sindikate nisu mogli da smisle ni jednu reč: oni su bili protiv svih režima, uvek u opoziciji.

Danas će svako reći da su po ulasku u Beograd komunisti najpre likvidirali 105 osoba sa spiska koji su objavili u ''Politici''. Tu čitamo imena bivših ministara, senatora, oficira, profesora, okružnih načelnika, novinara, glumaca... Čitamo i uobičajene kvalifikacije o saradnicima okupatora, koljačima, denuncijantima, i uopšte izdajnicima, neprijateljima države i naroda.

Ali, komunisti su imali mnogo veće neprijatelje od svih njih - neprijatelje koje su likvidirali već uveče 20. oktobra 1944, svega nekoliko časova po ulasku u Beograd.

Prve njihove žrtve u prestonici bili su upravo radnici, Topalovićevi saradnici: Milivoj Kaljević, obućar, Nenad Šuvaković, limar, Vojin Petrović, zidar, Marko Jovanović, limarski kalfa, Stevan Grujić, rudar, Stale Kuruzović, metalski radnik, Stevan Bešlić, stolar, Aleksa Jugović, pekar... i mnogi drugi.

Objavljivanje imena ovih radnika na listi smrti u ''Politici'', neminovno bi isprovociralo pitanja: ko je, uopšte, na strani komunista, kad oni ubijaju i radnike?

U koju radničku klasu se kunu, kad radnici nisu sa njima, izuzev pojedinaca koji su bacili plave kombinezone, tražeći hleba bez motike?

Zato su radnici likvidirani tajno. Da se u Beogradu te večeri našao dr Živko Topalović, i on bi podelio sudbinu ovih svojih saradnika. Ali, njega je Mihailović još maja 1944. godine poslao na Zapad, sa zadatkom da britanskim laburistima i drugim svojim saradnicima iz socijalističke internacionale, objasni pravo stanje u zemlji.

Tako Milošu Miniću nije ostalo ništa drugo, do da radničkom tribunu dr Živku Topaloviću zada što jači udarac na suđenju stoleća.

I on već u prvoj rečenici uz njegovo ime vezuje ozloglašeni Gestapo:

''Topalović Živko je u dogovoru sa agentom Gestapoa i bivšim predsednikom Komesarske uprave u Srbiji, Milanom Aćimovićem, organizovao u Beogradu niz sastanaka izvesnog broja ličnosti iz vođstva bivših političkih partija, na kojim sastancima su doneli odluku da stupe u saradnju sa optuženim Mihailovićem...''

U stvarnosti, Topalović je do proleća 1943. godine bio pasivan, delom i zbog nadzora od strane Gestapoa, a onda počinje rad na stvaranju najveće stranačke koalicije u istoriji srpskog i jugoslovenskog parlamentarizma: Zajednice demokratskih partija. Kada je koalicija stvorena, Topalović odlazi u Mihailovićev štab zajedno sa liderima Demokratske stranke, Aleksandrom Popovićem i Branom Ivkovićem.

...

Ostatak teksta u Slobodi
_________________
Bez Kralja - ne valja!!!

ŽIVELA KRALjEVINA SRBIJA!!!

Živeo Kralj Aleksandar Drugi Karađorđević!!!

http://www.srbijaglascetnika.com/image/scflag.gif

# Beograd sindikat Miloslav Samardžić
@