Oslobađanje Ilije Jurišića -Od ubice, gori su oni koji ga pustiše

„Puštanje Ilije Jurišića na slobodu, sramota je izdajnika i vlastodržaca Srbije. Mora Srbija da zna da je maskr na Brčanskoj malti, bio najveći pokolj srpskih vojnika na jednom mestu, u jednom danu, za svega pola sata“, reči su Slavka Novakovića iz Bijeljine koji je 15.maja 1992. godine, teško ranjen u tuzlanskoj koloni. Probudio se nakon 61 dana na VMA, bez desnog oka, leve noge i sa brojnim ranama. A tog 15.maja 1992. godine, kolona JNA koja je napuštala kasarnu Husinska buna, povlačeći se ka Srbiji, oko 14 časova vraćena je sa Brčanske malte.

„Nisu još bili dobro organizovali i pripremili napad, pa su nas vratili“, uvereni su preživeli vojnici ovog masakra.

„U povratku smo sreli komandanta kasarne Mileta Dubajića koji nam je zakazao sastanak u 18 časova, gde ćemo dobiti instrukcije za sledeće napuštanje kasarne. Već je nastao haos. Počeli su pucati s brda po vojsci i kasarni. Od povratka u kasarnu, pa sve do 18 časova, gledali smo autobuse pune pripadnika Zelenih beretki kako dolaze iz pravca sela Crno blato i idu ka Brčanskoj malti. Bili smo svesni šta nas čeka“, svedoči Slavko Novaković.

MITRALjESKA GNEZDA

Putem kojim su trebali proći pripadnici JNA postavljana su mitraljeska gnezda, a jedan od najznačajnijih položaja bila je bolnica „Gradina“, s čijih prozora je pucano na vojsku koja je napuštala kasarnu. Zelene beretke su, takođe, bile stacionirane i u Bolnici za plućne bolesti „Slavinovići“.

„U 18 časova prisustvovao sam sastanku kod komandanta Dubajića sa tadašnjim načelnikom tuzlanske Teritorijalne odbrane Enverom Delibegovićem, kada je dogovoreno naše povlačenje u pravcu Brčanska malta – Požarnica – Ugljevik – Bijeljina – SR Jugoslavija. S obzirom na to da smo videli šta se sprema, izrazili smo bojazan i sumnju u bezbedno napuštanje kasarne, na što je Delibegović energično odreagovao i rekao da će on ići na čelu kolone zajedno sa Dubajićem. Tražio sam da njih dvojica budu u sredini kako bi kolona bila zaštićenija, ali je usledilo Dubajićevo naređenje: „Mali i ostali, od vozila do vozila, obavestite da je kretanje u 18.50 časova, unapred navedenom pravcu. Od strane nas, ne sme biti nikakvog izazvanja policije i teritorijalaca, a na čelu kolone nalazićemo se ja i komandant TO Tuzla Delibegović“ – seća se Novaković koji se tada nalazio u dvanaestom vozilu.

VATRA SA SVIH STRANA

Kada su prva vojna vozila na Brčanskoj malti skrenula levo ka Požarnici, prema svedočenju preživelih vojnika, otvorena je vatra sa svih strana i iz svih vrsta oružja.

„Pucali su iz podruma solitera, iz stanova, sa punktova koje su postavili, iz specijalno urađenih vozila, iz šume, s brežuljaka. Kolona je bukvalno gorela. Vozili smo zapaljivi materijal, mine, granate, pa su se kamioni pretvarali u buktinje u kojima su goreli vojnici“, s užasom na licu govori Novaković, koji se nakon 61 dana probudio na VMA u Beogradu, bez oka i noge.

Tuzlanska televizija „FS-3“ direktno je prenosila ceo tok maskra vojnika JNA, baš kao što su televizije iz Federacije 11.oktobra uživo prenosile doček Ilije Jurišića, organizovan od strane gradonačelnika Tuzle Jasmina Imamovića. Kao predsednik Izvršnog odbora SO Tuzla, te 1992. godine, Imamović je bio i član Kriznog štaba koji je isplanirao napad na kolonu JNA. Stoga, ne treba se čuditi što je organizovao doček čoveku, koji je potvrdio naređenje Mehmeda Bajrića za napad na vojnike JNA, dok su se oni mirno povlačili.

Ne treba se čuditi ni Željki Komšiću što je od predsednika Srbije tražio oslobađanje Jurišića, jer je visoki funkcioner njegove partije Selim Bešlagić, bio tadašnji gradonačelnik Tuzle, a savetnik u njegovom kabinetu je Željko Knez, koji je osmislio napad na tuzlansku kolonu. Ali, svakako bi se trebalo čuditi Srbiji i njenoj potrebi za samoponiženjima, valjanju po blatu.

Samo dva dana pre puštanja Ilije Jurišića na slobodu, hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić izjavio je da će u Beograd otići, čim Ilija dođe u BiH. Pohvalio se Komšić kako je sa Borisom Tadićem bezbroj puta razgovarao o Iliji i da predsednik Srbije razume da iza suđenja „nevinom Iliji Jurišiću stoje ostaci Miloševićevog režima“. I nije prošlo ni dva dana, nakon što je Komšić izrazio nadu da će Tadić „ispuniti ono što mu je obećao“, a Jurišić se našao na slobodi.

TUZLANSKI MASAKR

Zašto je predsedniku Srbije važnije prijateljstvo sa onima koji su počinili ratni zločin nad srpskim narodom, od pravde za srpske žrtve? Šta Srbija dobija odustajanjem od Ganića i puštanjem Jurišića?

Ništa, izuzev novih optužbi iz Sarajeva da „proganja nevine heroje, koji su bošnjački narod branili od agresije Srbije na BiH“.

Upravo Komšićeve reči, kaže Slavko Novaković, ne ostavlja mesta sumnji da je reč o političkoj, a ne pravnoj sudskoj odluci.

„Znam da pravde nema i da ovde nije reč o pravu. Reč je o običnoj trgovini između dve države, kao i u slučaju Ganića. Izdajnička vlast Srbije neka se srami“, ogorčen je Novaković koji dugih 18 godina čeka pravdu. Pravdu što je danas RVI, pravdu za najmanje 92 stradala srpska vojnika i pravdu za prve žrtve rata u BiH.

„Niko nema pravo trgovati sa stotinu ubijenih nedužnih vojnika, dečaka. Mi smo bili pripadnici JNA, koja je 15.maja 1992. godine bila legalna i legitimna vojna formacija u BiH. Postojao je Sporazum o mirnom povlačenju, koji je dao rok do 19.maja da se jedinice JNA povuku iz BiH. Mi smo poštovali taj sporazum, a onda su nas napali i počinili masakr nad kolonom koja se mirno povlačila iz Tuzle“, kaže Novaković.

Pored ovakvog pravosuđa i, kako reče, „vlasti Srbije koja je državu svela na okrug, a narod ponizila da nikada poniženiji nije bio, nije ni čudo što nam se dešava to što nam se dešava“. „Masakr nad tuzlanskom kolonom bio je početak etničkog čišćenja tuzlanske regije. To je bio signal svim Srbima šta ih čeka. Danas zato u Tuzli više ne živi 130.000 Srba, a vratilo ih se svega četiri odsto“, ističe Slavko Novaković.

Jedna majka, starica, umesto pravde za sinove i muža, doživela je da ih Tadićeva Srbija ponovo razapne i ubije. „Imaju li decu ti što pustiše zločinca? Da li bi i ubice svojih sinova pustili na slobodu, ili bi tražili najstrožiju kaznu!?“, lomeći ruke, zarida Ruža Đurić, majka Zorana i Milenka, i supruga Marka, stradalih u tuzlanskom masakru.

Od ubice, veli, gori su oni što ga pustiše.

„Samo da mi ih je pogledati u oči i pljunuti“, slomljenog glasa, hvatajući se za srce, kaže nesrećna majka.

„Ubili su mi ih u kasarni, a da iz nje ni izašli nisu. Pucali su na našu decu sa solitera u kojima sam ja čistila, gde sam svaku porodicu znala. Pucali su na njih iz stanova ljudi za koje sam mislila da su nam prijatelji, čiju sam decu volela kao svoju… Ne mogu, srce mi puče“…

PREDOSEĆALI NESREĆU

Poslednji put, svoje sinove, majka Ruža, videla je žive 13. maja 1992.godine. Sluteći zlo, gledajući komšije Muslimane kako se naoružavaju i kopaju tranšee po Tuzli i okolnim selima, petorica braće Đurića podelila su se na dve strane , ne bi li bar neko od njih sačuvao živu glavu. Majku Ružu, Zoranovu suprugu Žaklinu i njihove sinove – tada četvorogodišnjeg Marka i trogodišnjeg Ratka – poslali su u Bijeljinu na sigurno.

„Nisam htela da idem sa onog što sam krvavim radom stvorila, ali oni su mi govorili: „Majko, idite samo na tri – četiri dana, dok vojska izađe, da ne bi bilo kakvog zla“. Kud ih majka posluša, što ne osta sa njima da je ubiju!?“, stisnula je glavu između šaka i moli Boga da vrati vreme i da je u večnost pošalje sa njenim sinovima.

Boro, Vitomir i Dragomir ostali su da čuvaju selo i njihove dve kuće, dok su se Zoran i Milenko, zajedno sa ocem Markom, uputili u kasarnu „Husinska buna“ da sa vojskom napuste Tuzlu.

„Rekli su im da dođu 14.maja i tako je i bilo. Sledeće jutro, nešto nije dalo mira mom Bori, pa se uputio u Tuzlu. Negde pre deset sati, video je Milenka u krugu kasarne kako ide sa vojskom. Kaže, moj Milenko delovao je tužno i išao je oborene glave. Boru je nešto u srcu zabolelo, kao da je predosećao nesreću, nije smogao snage bratu ni da se javi, vratio se kući“, priča Ruža Đurić. Trojica braće Đurića, u njihovom domu u Crnom blatu, 15.maja oko 19 časova, gledala su direktan TV prenos masakra.

„Tek nakon mesec dana saznala sam da su mi sinovi i muž ubijeni, a sve sam se jadna nadala da su pobegli. Kako da poverujem da će mi decu ubiti oni koji su s njima odrastali - iako vreme teče, bol majke s njim ne prolazi“.

Od dvojice sinova ostalo joj je odlikovanje predsednika RS i živa rana od predsednika Srbije. Možda bi se moglo razumeti da je odustajanje od Ganića, puštanje Jurišića, delo političke trgovine, kao što reče Novaković. Ali, nažalost, nije ni to, jer Srbija nije trgovala, nije ništa ni tražila za zatvaranje očiju pred zločinima nad srpskim narodom.

Ona se samoponižavala, podlegala pritiscima i ucenama, klečala, po blatu valjala, od srpskih heroja pravila zločince, a od zločinaca, iz reda drugih naroda, heroje.

Nakon Istambulske deklaracije, Deklaracije o Srebrenici, prihvatanja Boriše Arnauta za ambasadora u Beogradu, Ganića i Jurišića, mora se pomisliti – neka Drine, neka teče između Srbije i RS, neka teče, jer nam je i Drina mala da opere svu prljavštinu i blato koje predsednik Srbije baca na RS i srpski narod.

Izvor:http://www.pecat.co.rs/2010/10/oslobadanje-ilije-jurisica-od-ubice-gori-su-oni-koji-ga-pustise/