Ослобађање Илије Јуришића -Од убице, гори су они који га пустише

„Пуштање Илије Јуришића на слободу, срамота је издајника и властодржаца Србије. Мора Србија да зна да је маскр на Брчанској малти, био највећи покољ српских војника на једном месту, у једном дану, за свега пола сата“, речи су Славка Новаковића из Бијељине који је 15.маја 1992. године, тешко рањен у тузланској колони. Пробудио се након 61 дана на ВМА, без десног ока, леве ноге и са бројним ранама. А тог 15.маја 1992. године, колона ЈНА која је напуштала касарну Хусинска буна, повлачећи се ка Србији, око 14 часова враћена је са Брчанске малте.

„Нису још били добро организовали и припремили напад, па су нас вратили“, уверени су преживели војници овог масакра.

„У повратку смо срели команданта касарне Милета Дубајића који нам је заказао састанак у 18 часова, где ћемо добити инструкције за следеће напуштање касарне. Већ је настао хаос. Почели су пуцати с брда по војсци и касарни. Од повратка у касарну, па све до 18 часова, гледали смо аутобусе пуне припадника Зелених беретки како долазе из правца села Црно блато и иду ка Брчанској малти. Били смо свесни шта нас чека“, сведочи Славко Новаковић.

МИТРАЉЕСКА ГНЕЗДА

Путем којим су требали проћи припадници ЈНА постављана су митраљеска гнезда, а један од најзначајнијих положаја била је болница „Градина“, с чијих прозора је пуцано на војску која је напуштала касарну. Зелене беретке су, такође, биле стациониране и у Болници за плућне болести „Славиновићи“.

„У 18 часова присуствовао сам састанку код команданта Дубајића са тадашњим начелником тузланске Територијалне одбране Енвером Делибеговићем, када је договорено наше повлачење у правцу Брчанска малта – Пожарница – Угљевик – Бијељина – СР Југославија. С обзиром на то да смо видели шта се спрема, изразили смо бојазан и сумњу у безбедно напуштање касарне, на што је Делибеговић енергично одреаговао и рекао да ће он ићи на челу колоне заједно са Дубајићем. Тражио сам да њих двојица буду у средини како би колона била заштићенија, али је уследило Дубајићево наређење: „Мали и остали, од возила до возила, обавестите да је кретање у 18.50 часова, унапред наведеном правцу. Од стране нас, не сме бити никаквог изазвања полиције и територијалаца, а на челу колоне налазићемо се ја и командант ТО Тузла Делибеговић“ – сећа се Новаковић који се тада налазио у дванаестом возилу.

ВАТРА СА СВИХ СТРАНА

Када су прва војна возила на Брчанској малти скренула лево ка Пожарници, према сведочењу преживелих војника, отворена је ватра са свих страна и из свих врста оружја.

„Пуцали су из подрума солитера, из станова, са пунктова које су поставили, из специјално урађених возила, из шуме, с брежуљака. Колона је буквално горела. Возили смо запаљиви материјал, мине, гранате, па су се камиони претварали у буктиње у којима су горели војници“, с ужасом на лицу говори Новаковић, који се након 61 дана пробудио на ВМА у Београду, без ока и ноге.

Тузланска телевизија „ФС-3“ директно је преносила цео ток маскра војника ЈНА, баш као што су телевизије из Федерације 11.октобра уживо преносиле дочек Илије Јуришића, организован од стране градоначелника Тузле Јасмина Имамовића. Као председник Извршног одбора СО Тузла, те 1992. године, Имамовић је био и члан Кризног штаба који је испланирао напад на колону ЈНА. Стога, не треба се чудити што је организовао дочек човеку, који је потврдио наређење Мехмеда Бајрића за напад на војнике ЈНА, док су се они мирно повлачили.

Не треба се чудити ни Жељки Комшићу што је од председника Србије тражио ослобађање Јуришића, јер је високи функционер његове партије Селим Бешлагић, био тадашњи градоначелник Тузле, а саветник у његовом кабинету је Жељко Кнез, који је осмислио напад на тузланску колону. Али, свакако би се требало чудити Србији и њеној потреби за самопонижењима, ваљању по блату.

Само два дана пре пуштања Илије Јуришића на слободу, хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић изјавио је да ће у Београд отићи, чим Илија дође у БиХ. Похвалио се Комшић како је са Борисом Тадићем безброј пута разговарао о Илији и да председник Србије разуме да иза суђења „невином Илији Јуришићу стоје остаци Милошевићевог режима“. И није прошло ни два дана, након што је Комшић изразио наду да ће Тадић „испунити оно што му је обећао“, а Јуришић се нашао на слободи.

ТУЗЛАНСКИ МАСАКР

Зашто је председнику Србије важније пријатељство са онима који су починили ратни злочин над српским народом, од правде за српске жртве? Шта Србија добија одустајањем од Ганића и пуштањем Јуришића?

Ништа, изузев нових оптужби из Сарајева да „прогања невине хероје, који су бошњачки народ бранили од агресије Србије на БиХ“.

Управо Комшићеве речи, каже Славко Новаковић, не оставља места сумњи да је реч о политичкој, а не правној судској одлуци.

„Знам да правде нема и да овде није реч о праву. Реч је о обичној трговини између две државе, као и у случају Ганића. Издајничка власт Србије нека се срами“, огорчен је Новаковић који дугих 18 година чека правду. Правду што је данас РВИ, правду за најмање 92 страдала српска војника и правду за прве жртве рата у БиХ.

„Нико нема право трговати са стотину убијених недужних војника, дечака. Ми смо били припадници ЈНА, која је 15.маја 1992. године била легална и легитимна војна формација у БиХ. Постојао је Споразум о мирном повлачењу, који је дао рок до 19.маја да се јединице ЈНА повуку из БиХ. Ми смо поштовали тај споразум, а онда су нас напали и починили масакр над колоном која се мирно повлачила из Тузле“, каже Новаковић.

Поред оваквог правосуђа и, како рече, „власти Србије која је државу свела на округ, а народ понизила да никада пониженији није био, није ни чудо што нам се дешава то што нам се дешава“. „Масакр над тузланском колоном био је почетак етничког чишћења тузланске регије. То је био сигнал свим Србима шта их чека. Данас зато у Тузли више не живи 130.000 Срба, а вратило их се свега четири одсто“, истиче Славко Новаковић.

Једна мајка, старица, уместо правде за синове и мужа, доживела је да их Тадићева Србија поново разапне и убије. „Имају ли децу ти што пустише злочинца? Да ли би и убице својих синова пустили на слободу, или би тражили најстрожију казну!?“, ломећи руке, зарида Ружа Ђурић, мајка Зорана и Миленка, и супруга Марка, страдалих у тузланском масакру.

Од убице, вели, гори су они што га пустише.

„Само да ми их је погледати у очи и пљунути“, сломљеног гласа, хватајући се за срце, каже несрећна мајка.

„Убили су ми их у касарни, а да из ње ни изашли нису. Пуцали су на нашу децу са солитера у којима сам ја чистила, где сам сваку породицу знала. Пуцали су на њих из станова људи за које сам мислила да су нам пријатељи, чију сам децу волела као своју… Не могу, срце ми пуче“…

ПРЕДОСЕЋАЛИ НЕСРЕЋУ

Последњи пут, своје синове, мајка Ружа, видела је живе 13. маја 1992.године. Слутећи зло, гледајући комшије Муслимане како се наоружавају и копају траншее по Тузли и околним селима, петорица браће Ђурића поделила су се на две стране , не би ли бар неко од њих сачувао живу главу. Мајку Ружу, Зоранову супругу Жаклину и њихове синове – тада четворогодишњег Марка и трогодишњег Ратка – послали су у Бијељину на сигурно.

„Нисам хтела да идем са оног што сам крвавим радом створила, али они су ми говорили: „Мајко, идите само на три – четири дана, док војска изађе, да не би било каквог зла“. Куд их мајка послуша, што не оста са њима да је убију!?“, стиснула је главу између шака и моли Бога да врати време и да је у вечност пошаље са њеним синовима.

Боро, Витомир и Драгомир остали су да чувају село и њихове две куће, док су се Зоран и Миленко, заједно са оцем Марком, упутили у касарну „Хусинска буна“ да са војском напусте Тузлу.

„Рекли су им да дођу 14.маја и тако је и било. Следеће јутро, нешто није дало мира мом Бори, па се упутио у Тузлу. Негде пре десет сати, видео је Миленка у кругу касарне како иде са војском. Каже, мој Миленко деловао је тужно и ишао је оборене главе. Бору је нешто у срцу заболело, као да је предосећао несрећу, није смогао снаге брату ни да се јави, вратио се кући“, прича Ружа Ђурић. Тројица браће Ђурића, у њиховом дому у Црном блату, 15.маја око 19 часова, гледала су директан ТВ пренос масакра.

„Тек након месец дана сазнала сам да су ми синови и муж убијени, а све сам се јадна надала да су побегли. Како да поверујем да ће ми децу убити они који су с њима одрастали - иако време тече, бол мајке с њим не пролази“.

Од двојице синова остало јој је одликовање председника РС и жива рана од председника Србије. Можда би се могло разумети да је одустајање од Ганића, пуштање Јуришића, дело политичке трговине, као што рече Новаковић. Али, нажалост, није ни то, јер Србија није трговала, није ништа ни тражила за затварање очију пред злочинима над српским народом.

Она се самопонижавала, подлегала притисцима и уценама, клечала, по блату ваљала, од српских хероја правила злочинце, а од злочинаца, из реда других народа, хероје.

Након Истамбулске декларације, Декларације о Сребреници, прихватања Борише Арнаута за амбасадора у Београду, Ганића и Јуришића, мора се помислити – нека Дрине, нека тече између Србије и РС, нека тече, јер нам је и Дрина мала да опере сву прљавштину и блато које председник Србије баца на РС и српски народ.

Извор:http://www.pecat.co.rs/2010/10/oslobadanje-ilije-jurisica-od-ubice-gori-su-oni-koji-ga-pustise/