Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Руска црква у Горњем Адровцу која је требало да буде посвећена Ани Карењини, а не Вронском

rss

10.05.2020. Божа Марковић

Текст са другачијим гледањем на Цркву Свете Тројице у Горњем Адровцу професора др Ненада Дукића велики подстицај да се о страдању руског пуковника о добровољца Николаја Николајевича Рајевског размишља другачије је у контексту приче двојице вајара, од којих је један Алексинчанин, да у Горњем Адровцу треба подићи споменик Љубави- Ани Карењиној и "Николи" Рајевском, па чак и списатељу романа "Ана Карењина" Лаву Толстоју.

Фото: архива

Смисао ових дела је очување једног великог страдања за слободу Срба и још и даље непротумачене једне велике истините љубави, која се угасила баш у Горњем Адровцу и на страницама најпревођенијих дела после Библије.

Изградњом таквих споменика Љубави и Лаву Толстоју Алексинац би добио значајно место на карти значајних светских дестинација.

У том смислу изузетно ценимо објављивање ове колумне професора др Ненада Дикића у "Телеграфу" са надом да ће то бити предлог за размишљање оних који који могу да допринесу реализацији ових замисли, укључујући и уваженог професора Дикића, који и поред других значајних и великих обавеза стиже да посети и свој родни крај, и као један од више доктора наука, из једне фамилије, који су поникли у овом малом алексиначког селу, допринесе на овај начин да се страдању Николаја Николајевича Рајевског и љубави са Аном Карењиној да посебан печат.

Преносимо текст Ненада Дикића објављеног у Телеграфу у потпуности:

Руска црква у Горњем Адровцу која је требало да буде посвећена Ани Карењини, а не Вронском

Долазак у Горњи Адровац овог пута, је био другачији. Да ли због ванредног стања, невероватне вирусне инфекције, стрепње и немира који је ушао у сваког од нас, или помисли на претке који су се овде досели пре два века. Било како било, сеоски мир је благотворно деловао на стрес, а другачија рутина је утицала благотворно у сваком погледу.

Обичај из прошлости је била дневна шетња до Руске цркве. И све би тако и остало да једног кишног дана у изолацији нисмо гледали последњу верзију Ане Карењине из 2012. године са Киром Најтли у главној улози.

Чинило нам се да су се све приче које смо слушали срушиле. Наиме, сматра се да је Никола Рајевски послужио Толстоју да створи лик грофа Вронског у Ани Карењиној. Касније су многи писали како се Вронски одао пићу због несрећног самоубиства Ане Карењине, па је зато и сам погинуо.

На месту погибије, данас стоји крст на ком пише: „Руски пуковник Никола Рајевски, у рату с Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године” иако ту никад није био сахрањен, већ у манастиру Свети Роман, недалеко од Ђуниса.

Међутим, убрзо су из Русије стигли цареви изасланици и ексхумирали тело Рајевског да би га отпремили у родну Разумовку у Кијевској области и сахранили поред његовог деде, генерала Рајевског, јунака из рата с Наполеоном из 1812. године.

Петог септембра на опелу у Београду су се за душу пуковника Рајевског помолили краљ Милан Обреновић и највећи дворски и црквени великодостојници, те су његови остаци уз звона Саборне цркве и највеће почасти испраћени у Русију.

Овим би прича о храбром руском пуковнику могла бити завршена да се није појавила његова тетка која је на месту погибије сазидала лепу цркву, идентичну оној у месту Разумовку у Украјини где је Рајевски сахрањен. И од тада село Горњи Адровац које нестаје, опстаје само захваљујући Руској цркви, јер изгледа да је свако ко је чуо за причу пожелео да дође.

Проблем са којим смо се мој брат Томислав и ја суочили након гледања филма, смо разрешили, једногласно. Цркву треба посветити Ани Карењини, а не Вронском, јер је она та која је пропатила.

Мудри Толстој је искористио много ствари које данас не постоје да би направио један од најбољих романа 19. века. Пре свега Ана не би патила толико јер је развод друштвено прихватљива опција. Данас је све то мање романтично, тако да Толстој живи данас не би ни могао да напише ништа слично.

Затим, Анин улазак у брак са 18 година, можда је и морао да се заврши бродоломом, поготово у време када су сви имали мање искуства него данашњи адолесценти. Можда и сам роман показује да је много срећнији Левин који се жени са Кити након своје тридесете.

Оно што се није променило је да злато и даље није све што сија. Иако је филм добио Оскара за костимографију, и некако се нестварно одиграва на позоришним даскама, уметничке сцене љубави Ане и Вронског засењује недостатак његове подршке у критичним ситуацијама.

Толстојева порука да се за праву љубав треба борити, време ипак није променило. Верујем да и данас постоје људи који су спремни да жртвују све да би била са оним са киме су срећни. Можда данашња жртва не би била тако скупа и нико неће да се баци под воз, али никада није било и неће бити лако изборити се за праву љубав.

Коначно верујемо да ни онда, а ни сада није лако било живети, али да је увек то питање праве одлуке и правог избора. Међутим, то нам не даје право да се сећамо Вронског као несрећног романтичара, већ увек треба да се сетимо Ане и прихватимо да вреди тражити и наставити живети чак и у очају, у потрази за правом љубави.

Ана Карењина није роман о самоубиству, прељуби, добру или злу. То је једноставно роман о животу и зато Руску цркву не треба посматрати као споменик Вронском, већ се сваки пут сетити Ане. Некако је испало лепо да смо после толико одлазака мој брат Томислав и ја то коначно схватили, па макар и у доба короне.

За "Телеграф.рс" пише проф. др Ненад Дикић, Универзитет Сингидунум

Извор

Коментара: 0


# Божа Марковић - Несврћанин Горњи Адровац телеграф
@



 

[ Додај коментар ]





Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима