"Зов карауле" - Битка за Кошаре

Ненад Милкић аутор је књиге „Зов Карауле“ која је посвећена управо српским борцима који су бранили и одбранили караулу Кошаре, крајем деведесетих година на Косову и Метохији, и спречили копнену офанзиву НАТО-а на Србију.

ОДЛОМЦИ ИЗ КЊИГЕ "ЗОВ КАРАУЛЕ"

Док сам радио на књизи до мене је дошла тешка и веома болна прича о једном војнику који је за време одслузења војног рока у караули КОШАРЕ изгубио рођену сестру. Погођен темом и причом коју сам чуо, ово сам пренео на пипир...
Део тог поглаваља вечерас вам премијерно откривам

Ненад МИЛКИЋ

* * * 
Трајко је уздахнуо, отпио је још један мали гутљај и прикупљајући снагу коначно проговорио:

- Није имала шансе да преживи. Био сам свестан тога чим сам је видео у кревету. У њеним очима није било живота. Једва је говорила. И сад задрхтим када се сетим како јој је био хладан длан када је спустила руку на мој образ. Још ми у ушима одјекује њено "Бато, дошао си". Моји кажу да се тада први пут насмешила после ко зна колико времена. Разменили смо пар реченица. То вече је и издахнула. Тихо, у сну. Имала је осмех на лицу. Свештеник је рекао да је чекала само да мене види – низ Трајково лице сливале су се сузе, постидео се и кренуо да их брише. 

- Слободно се исплачи, пријатељу! Немој гутати бол у себи. Његова тамница у твом телу постаће тамница твог живота. Зато плачи.

- Много сам је волео. Да сам могао да бирам, дао бих свој живот само да она преживи. До пре неколико месеци све је било у реду. Веселила се на мом испраћају. Имала је велике планове. Факултет, брак, деца. И све се окрене у трену. Болест је галопирала, а она је била сувише нежна да би се са њом изборила. 

- Како су твоји?

- Можда је себично ово што кажем, али мислим да су они лакше прихватили све што се десило. Са друге стране, били су уз њу сваког дана и имали су времена да прихвате чињеницу да је то борба у којој она не може победити. То сазнање је, ваљда, помогло да прихвате оно што сигурно долази и да учине све како би јој олакшали последње дане. Док је мене изненадило. Знао сам да је болесна, али не да је баш толико... Волео бих да сам био уз њу.

* * * 

- Знам да јесте, и хвала вам на томе. Ипак, шта ћу тамо? Мирис болести, воска и тамјана увукли су се у зидове соба. Некада сам моју секу памтио по мирисима које је волела, а данас је памтим по воску и тамјану. Свака ствар у кући ме подсећа на њу. Сваким кораком видим да је и она прошла туда. И где год да кренем, којом год стазом да пођем, свака ме води само на једно место, према њеном гробу. Зато нисам остао.

- Да, али... – Вампир је кренуо да каже нешто, али га је Трајко прекинуо.

- Нема ту „али“, господине командире. Смрт је чињеница која не дозвољава везнике. Једноставно постоји и одводи најбоље. Да сам остао, не знам како бих преживео. Мајка има оца. Њен момак има своју породицу. Комшије и пријатељи вратили су се својим кућама. Док ја... Ја сам имао само њу. И имам ову караулу. Вратио сам се јер сам овде потребнији, а тамо више не могу ништа да учиним. Достојно смо је сахранили и испратили. Нека почива у миру, а туга, свеједно, не може никада нестати.

* * * 

- Шаљите ме тамо где је најтеже! То вас искрено молим!
- Не разумем!
- Смрт је од моје породице већ наплатила порез. Том приликом је открила своје лице. Ја сам упознао смрт и више је се не бојим. Зато вас молим, шаљите тамо где је најгоре – изустио је Трајко у даху и журно је напустио канцеларију 

из романа ,,Зов карауле"