"Zov karaule" - Bitka za Košare

Nenad Milkić autor je knjige „Zov Karaule“ koja je posvećena upravo srpskim borcima koji su branili i odbranili karaulu Košare, krajem devedesetih godina na Kosovu i Metohiji, i sprečili kopnenu ofanzivu NATO-a na Srbiju.

ODLOMCI IZ KNjIGE "ZOV KARAULE"

Dok sam radio na knjizi do mene je došla teška i veoma bolna priča o jednom vojniku koji je za vreme odsluzenja vojnog roka u karauli KOŠARE izgubio rođenu sestru. Pogođen temom i pričom koju sam čuo, ovo sam preneo na pipir...
Deo tog poglavalja večeras vam premijerno otkrivam

Nenad MILKIĆ

* * * 
Trajko je uzdahnuo, otpio je još jedan mali gutljaj i prikupljajući snagu konačno progovorio:

- Nije imala šanse da preživi. Bio sam svestan toga čim sam je video u krevetu. U njenim očima nije bilo života. Jedva je govorila. I sad zadrhtim kada se setim kako joj je bio hladan dlan kada je spustila ruku na moj obraz. Još mi u ušima odjekuje njeno "Bato, došao si". Moji kažu da se tada prvi put nasmešila posle ko zna koliko vremena. Razmenili smo par rečenica. To veče je i izdahnula. Tiho, u snu. Imala je osmeh na licu. Sveštenik je rekao da je čekala samo da mene vidi – niz Trajkovo lice slivale su se suze, postideo se i krenuo da ih briše. 

- Slobodno se isplači, prijatelju! Nemoj gutati bol u sebi. Njegova tamnica u tvom telu postaće tamnica tvog života. Zato plači.

- Mnogo sam je voleo. Da sam mogao da biram, dao bih svoj život samo da ona preživi. Do pre nekoliko meseci sve je bilo u redu. Veselila se na mom ispraćaju. Imala je velike planove. Fakultet, brak, deca. I sve se okrene u trenu. Bolest je galopirala, a ona je bila suviše nežna da bi se sa njom izborila. 

- Kako su tvoji?

- Možda je sebično ovo što kažem, ali mislim da su oni lakše prihvatili sve što se desilo. Sa druge strane, bili su uz nju svakog dana i imali su vremena da prihvate činjenicu da je to borba u kojoj ona ne može pobediti. To saznanje je, valjda, pomoglo da prihvate ono što sigurno dolazi i da učine sve kako bi joj olakšali poslednje dane. Dok je mene iznenadilo. Znao sam da je bolesna, ali ne da je baš toliko... Voleo bih da sam bio uz nju.

* * * 

- Znam da jeste, i hvala vam na tome. Ipak, šta ću tamo? Miris bolesti, voska i tamjana uvukli su se u zidove soba. Nekada sam moju seku pamtio po mirisima koje je volela, a danas je pamtim po vosku i tamjanu. Svaka stvar u kući me podseća na nju. Svakim korakom vidim da je i ona prošla tuda. I gde god da krenem, kojom god stazom da pođem, svaka me vodi samo na jedno mesto, prema njenom grobu. Zato nisam ostao.

- Da, ali... – Vampir je krenuo da kaže nešto, ali ga je Trajko prekinuo.

- Nema tu „ali“, gospodine komandire. Smrt je činjenica koja ne dozvoljava veznike. Jednostavno postoji i odvodi najbolje. Da sam ostao, ne znam kako bih preživeo. Majka ima oca. Njen momak ima svoju porodicu. Komšije i prijatelji vratili su se svojim kućama. Dok ja... Ja sam imao samo nju. I imam ovu karaulu. Vratio sam se jer sam ovde potrebniji, a tamo više ne mogu ništa da učinim. Dostojno smo je sahranili i ispratili. Neka počiva u miru, a tuga, svejedno, ne može nikada nestati.

* * * 

- Šaljite me tamo gde je najteže! To vas iskreno molim!
- Ne razumem!
- Smrt je od moje porodice već naplatila porez. Tom prilikom je otkrila svoje lice. Ja sam upoznao smrt i više je se ne bojim. Zato vas molim, šaljite tamo gde je najgore – izustio je Trajko u dahu i žurno je napustio kancelariju 

iz romana ,,Zov karaule"