Srpsko srce u Nemcu upamtilo Kosovo!

Autor knjige “Srpsko srce Johanovo” govori o istinitom događaju, Nemcu koji je posle presđivanja srca postao pravoslavac, usvojio siroče sa Kosmeta i postao veliki srpski humanitarac.

Roman Veselina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo“ istinita je priča o Nemcu koji u grudima nosi srce Srbina kidnapovanog na Kosmetu tokom pobune OVK. Roman je postao poznat tek kada ga je na Pravnom fakultetu u Beogradu pre dve godine promovisala italijanska novinarka Marija Lina Veka, autor „Vučjeg srca“, priče koja se takođe bavi Kosmetom i trgovinom organima.

Sa Nemcem Johanom razgovarao sam u više navrata, od 2004. godine do 2007, kada je promenio veru, prešao u pravoslavlje i usvojio dete čoveka čije srce nosi. Poemu sam napisao 2006, ali ona je prošla nezapaženo, jer kada Srbin tako nešto objavi, to niko ne čuje  – kaže Dželetović.

Da li roman otkriva nešto što do sada niko nije objavio?

- Naravno. Nije tačno da su operacije, dok je trajao rat, vršene u Albaniji, to je rađeno u Italiji. Albanija je bila samo mesto gde su čuvani kidnapovani Srbi do trenutka kada su im pojedini delovi tela kasapljeni, a potom u hladnjačama transportovani do Italije.

Da li se za te podatke interesuju u istrazi koju vodi Euleks?

- Nedavno sam razgovarao sa čovekom iz Euleksa koji mi uliva poverenje, jer je srpskog porekla. Rekao sam mu da istraga mora da se proširi na Italiju i na Nemačku. Sve je počelo još pre rata na Kosmetu, gde su deca siromašnih iz Albanije prodavana bogatim Italijanima. Tu su uspostavljeni prvi kontakti, koji su kasnije „overeni“ trgovinom cigaretama i drogom. Krijumčari su imali glisere, koji su za dva, dva i po sata prelazili Jadran i stizali do Italije.

Knjiga je bazirana na istinitoj priči. Kako ste za nju saznali?

- Nosio sam neke knjige našem narodu tamo, kada sam čuo da je žena mog prijatelja, koji je kidnapovan još 1999, ne mogavši da nosi na duši sramotu što su je silovala petorica Šiptara, izvršila samoubistvo. Obesila se, jer nije mogla da živi sa tim. Na njenoj sahrani, na razrušenom groblju, pojavio se Nemac, koji je želeo da materijalno pomogne porodici, jer je doznao čije srce mu je presađeno i hteo je da nekako umiri savest.

Hteo je da pokloni veliku sumu novca, ali je, kada je video da je mališan ostao sam i da nema ni majke, ni braće i sestara, nikoga svog, odlučio da ga usvoji. Njemu je srce naredilo da usvoji to dete, ali kako stric nije želeo da se dete ponemči, usvojitelj je postao pravoslavac. Nemac je tek tada našao svoj duševni mir.

Kako je izgledao taj susret na groblju?

- Čovek je bio obučen u skupo odelo, koje ne odgovara tom vremenu i prostoru. On je sa nekom aristokratskom distancom posmatrao sahranu, a sve vreme ga je pratio agent BND-a (nemačka obaveštajna služba). Dete se odjednom hvata njemu oko nogu, grli ga rukama i zove „Tata“. To je ta istinita priča, na osnovu koje  sam napisao roman. Dete je prepoznalo očevo srce u drugom čoveku. To je stravična priča, na koju niko ne može da ostane ravnodušan. A sve je tačno osim imena ljudi i naziva tog mesta, i dogodilo se.

(D.Bašović)

Kusturica; Film snimam sa Rusima, od države Srbije ne očekujem pomoć

Reagujući na najevu Prištine da će biti proglašen personom non grata zbog filma o trgovini organima, Emir Kusturica kaže da nije on izmislio priču o tome.

“Kao specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti je podneo izveštaj o trgovini organima. Niti sam je ja izmislio, niti razumem nervozu predsednika kosovskog udruženja filmskih umetnika. Ipak, smatram da je Ćeljaj razborit čovek i da ubuduće neće davati ovakve izjave, koje zadaju veliki udarac kosovskoj demokratiji”, kaže Kusturica za Danas.

Kusturica je za Danas objasnio da se radi o ideji koja bi trebalo da bude realizovana u naredne tri godine, ali je drugom listu, Blicu, rekao da će film o trgovini ljudskim organima na Kosmetu snimiti na osnovu istinite priče, ispovesti jednog Nemca kome je ugrađeno srce Srbina koji je bio žrtva zločina u “žutoj kući”.

Kusturica, međutim, nije želeo da otkriva više detalja o tome ko je taj Nemac, gde mu je transplantacija srca izvršena, ali napominje da će njegovo ostvarenje otvoriti jednu bolnu, istinitu temu o stradanju srpskog naroda o kojoj istorija, literatura i kinematografija svesno ćute sa ciljem da se Srbi prikažu kao genocidan narod, a nikako kao žrtve.

Film će, kaže, snimati u Rusiji, gde ima puna prijatelja koji će mu pomoći da izgura taj poduhvat. Od države Srbije, napominje, ne očekuje novčanu pomoć niti će je tražiti.

 (Srbin.info, Pravda, Blic, Danas)