Fudbalske i neke druge priče!Fudbalske i neke druge priče!
Pretraga
cirilica | latinica

Fudbalske i neke druge priče!

rss

06.07.2018 Miodrag Tasić

Svetsko prvenstvo u fudbalu bliži se kraju. Počinje rasplet. Čitaj, četvrtfinalne borbe. Više nema popravnog. Ko izgubi, ispada. Dalje idu samo pobednici. Od osam ostaće četiri. Potom te četiri ekipe u borbi za dve najbolje, i onda veliko finale. Dve najkvalitetnije reprezentacije odmeriće snage i jedna će pobediti. Biće prvaci sveta. Oni se pamte. Drugog, trećeg, i tako dalje, već sutra niko spominjati neće. Tako je to u životu, mislim fudbalu.

Fudbalske i neke druge priče!

Nas tu, naravno, nema. Kako je drugačije moglo i biti? Fudbalsku organizaciju kod nas vodi Kokeza! Da li je taj ikada šutnuo loptu, niko živi ne zna. Smenili trenera koji konačno doveo reprezentaciju na veliko takmičenje. Bez imalo srama reprezentaciju preuzeo pomoćnik smenjenog. Čovek izgubljen u svemiru. Svojom glavom, ili potpomognut tuđom, tek ovaj na svetsko prvenstvo ubacivao igrače za koje ni njihova porodica ne shvata šta tu traže. A tim je fizički bio spreman za trideset minuta igre. Tu je, izgleda, ključ neuspeha. Drugi trče svih devedeset minuta. Neki i sto dvadeset. Naši malo onemoćali.

Nismo, svakako, mogli da se vadimo na Brazilu. Mislili smo da može, ali pokazalo se da neće moći. I tako se završi i ova priča. Ne sumnjajmo da će se u budućnosti išta promeniti. Ostaće na svojim pozicijama i Kokeze i Krstajići. Takvih ne manjka. Doduše, Krstajić reče da je ponosan na postignuto. Eto, čega se neki stide, s tim se Krstajić ponosi. Najviše mi žao predsednika. Verovao je u ovaj tim. Čak je to javno i saopštio. Njemu bi najviše uspeh fudbalera pogodovao. Makar za trenutak, mesec-dva dana, zaboravili bismo na neviđene ekonomske rezultate, smanjenu nezaposlenost, diplomatske pobede, na Evropu koja nema alternativu... Kad ono neće, pa neće!

Sad mi više i nije do fudbala. Jeste da je Švedska pobedila Švajcarsku čiju okosnicu čine dični švajcarski izdanci poput Džemailija, Šaćirija, Džake i Behramija. Šveđani su morali svakako da pobede. U Švajcarskoj ili Nemačkoj gastarbajteri iz eks Jugoslavije Šiptare nazivaju Šveđanima. Tako da u ovom meču nije bilo sumnji da će Šveđani biti pobednici. Ipak, rekoh, draži su mi Šveđani iz Stokholma ili Geteborga od onih iz Gnjilana ili Kosovske Mitrovice.

Međutim, bar za nas nema mnogo razloga za radost. Ispali Nemci, Argentinci, Španci. Italijani nisu ni učestvovali. I za koga sad da navijam? Hrvati gaze redom. Kakvi su, mogli bi postati svetski prvaci. Tada bi mi se fudbal definitvno ogadio. Ne bih mogao više loptu da vidim. Kamo li kakvu fudbalsku utakmicu na „javnom servisu“ da odgledam. Nadajmo se da se najgore neće desiti. Ako braća Rusi nešto i zataje, uzdam se u Brazil. Eventualno Belgiju. Ako mora neka bude i Francuska. Volim Francusku kao što ona voli moj narod. Slično kao i Engleze. Nisam Nikola Pašić da kažem „učiću i praunuke da mrze Engleze“. Nekad su Englezi možda bili nenaklonjeni Srbima. Danas to više nije slučaj. Danas nam je uostalom i Toni Bler prijatelj! Makar je to nekim Srbima.

Da sam mogao da biram, obradovalo bi me da su Japanci svetski prvaci. Ljudi vaspitani, dostojanstveni u porazu isto kao u pobedi. Posle utakmice, u kojoj su ispali iz takmičenja, japanski navijači nisu lomili stolice i gađali policiju iz besa. Naprotiv. Počistili su đubre sa stadiona i u suzama zbog poraza napustili tribine. Treba li pominjati da je japanski tim pobednik u fer pleju. Imali su najmanje opomenutih igrača na takmičenju. I nijednog protivničkog igrača nije povredio neki japanski fudbaler.

Na takvom primeru treba da se ugledaju svi ostali fudbaleri. Pa i naši. Ali, možda je to nemoguća misija. Celokupno japansko društvo je organizovano, solidarno, ozbiljno i savesno. Svako radi svoj posao najbolje što zna i ume. I to je normalno. Ne pravi od toga bajku. Svejedno bio to car, premijer, ministar ili čistačica. Nije kao neki drugi. Tamo daleko!

Neko će reći, to je Azija. Tamo su ljudi drugačiji. Drugačije ih vaspitavaju. Kako da ne. Možda je i Urugvaj nešto drugo. Premda su tamo sve evropski kolonisti. Dakle, Evropljani. A ono minijaturna država (po broju stanovnika), rastura sve pred sobom na mundijalu u Rusiji. Imaju izglede da budu prvaci. To bi bila treća titula u istoriji za Urugvaj. Tri i po miliona stanovnika! No, zašto se čuditi. Do juče predsednik države Urugvaja bio je najskromniji čovek na svetu. Živeo u seoskoj kući umesto u predsedničkoj palati. Vozi stari „folksvagen“. Usput poveze i nekog stopera. 90% predsedničke plate davao u humanitarne svrhe. I nije se vozio predsedničkim avionom. Urugvaj takvo što ne poseduje. Imaju državni helikopter. Njima prevoze hitne slučajeve u bolnicu. Kad takav čovek vodi državu, njegov narod,  u ovom slučaju fudbaleri, izginuće na terenu. Nije slučajnost da Emir Kusturica snima film o bivšem urugvajskom predsedniku. Hose Muhika je ime čoveku, mada ga svi oslovljavaju nadimkom Pepe! Diogen iz Sinope je svećom u podne tražio čoveka, a Kusturica ga je morao potražiti čak u dalekom Urugvaju! Zato se nadam da će Urugvaj osvojiti mundijal. Urugvajci „ginu“ za fudbal, a jedan urugvajski igrač bukvalno i ujeda!

Komentara: 0


# Miodrag Tasić Rusija Svetsko fudbalsko prvenstvo Slaviša Kokeza
@




[ Dodaj komentar ]