Slepče, probudi se!

Uspavana zemlja na balkanu, živahan narod, mali ali ponosni ljudi.

Istorija koju su ispisali župani, despoti, vitezovi, kraljevi, carevi i imperatori.

Zemlja koja je podarila Teslu, Milankovića, Mokranjca, Andrića…

Druga zemlja u evropi u kojoj je ukinut feudalizam.

Država koja se sve do skoro svakom nasilniku i agresoru suprotstavljala ma koliko neprijatelj bio jak.

Ljudi koji su za vreme bombardovanja izlazili sa metama na čelu i srcu, koji su stajali na sred mostova.

Granice koje su krvlju ispisane.

Ljudi… Zemlja… Istorija… Mudrost… Prkost… Granice….

Gde nestade sve to? Šta se desilo sa nama? Da li ćemo nastaviti da spavamo? Ako nastavimo, još koliko dugo, i da li ćemo se uopšte probuditi?

Postoji li nada?

Ako tražimo krivca za ovo što nam se dešava, da li ćemo time dobiti nešto? Ne! Ali krivci za ovo su oni, da, da, oni. Pogledajte ih, to su oni koji nas gledaju svaki put kada pogledamo u ogledalo.

Olenjili smo se, prestali da brinemo jedni o drugima, važan je postao društveni status, bolji telefon, dobar auto, veći sat, petak na subotu. Postali smo samo izgled umesto duše, a duša je tu negde, lebdi oko nas i kad kad nam se javi kada joj je teško. Javi se u trenutcima kada joj je najteže, kada nepravda dođe po svoje, kada vidimo da zli ljudi koji su svoje duše prodali za malo boljeg života određuju nekome ko nema za kartu do posla, ako ima posao uopšte, šta da radi. Kada Poslodavac neće da te prijavi jer je tvoja država stavila tolike namete za tvoje radno mesto. Kada trudnici i ženi sa detetom niko neće da ustane u autobusu. Kada ne možeš da nađeš posao a znaš da znaš i koliko možeš, ali nemaš vezu. Kada radiš po ceo dan na njivi i kada se beru lubenice strada kičma, a napokon kada odneseš da prodaš te lubenice cena je mizerna i pitaš se zašta si uopšte radio. Kada si genije i natprosečno inteligentan a niko u Srbiji ti ne daje šansu da se dokažeš pa budeš primoran da učiš norveški samo da bi otišao da radiš u nekoj železari. Kad vidiš u šarenoj štampi crnu hroniku, šta sve deca preživljavaju, ili ne prežive…

Javi se duša, javi se u vatrenom sjaju, slušaj šta ti govori, nemoj da skreneš pogled u taj ajfon koji si uzeo na rate, nemoj se tešiti pogledom na tu kopiju od sata koja izgleda moćno, ne pretvaraj se u hladnokrvnog čoveka jer si to video na filmu a posle kući jadikuješ. NE GOVORI –“ŠTA JA TU MOGU“!

Probudimo se, uhvatimo se za tu varnicu koju nam šalje duša, pogledajmo u ogledalo i oprostimo nama kako smo bili naivni, otresimo se i krenimo u budućnost. Nakon svega smo postali nezainteresovani za politiku, ustav i zakon, prihvatili sve što nam se kaže jer tako je lakše, tako je bezbolnije. Kada se donese zakon da se vazduh naplati, tada će biti kasno za bilo šta, samo ćemo o tome pročitati jednog dana onako malim slovima, kurvinski napisano u šarenim novinama, i prihvatiti, eto to je zakon, to tako mora.

Uzimaju nam zemlju, smanjuju plate za 10% pa povećavaju za 3%, bacaju milione evra na opštinu u drugoj državi, Teraju svojom nesposobnošću sve pametne iz ove zemlje, smanjili su i za trudnice naknade, za trgovinom beba niko ne odgovara, prave hotel sa jednom zvezdicom od srbije za azilante, rijaliti nam ispira mozak (Šta nemamo svoj život? Jel nam toliko dosadno?), Školstvo se raspada, od dece nam prave debile, struja, hrana, benzin, ulje, cene svega skaču, uvozna breskva je jeftinija od domaće, ljudi su zaboravili šta je pijaca, mleko otrovno, afera za aferom, stalno se muti i više se ne kraducka, sada se krade….

Moramo se probuditi i to stvarno uraditi, nakon toga probudimo i one oko nas.Pogledajmo realno svet oko nas, ovo gore navedeno nije ni delić onoga što se dešava (Da sam nastavio ljudi bi zaspali posle desete strane) Probudimo nakon toga našu braću, sestre, majke, očeve, dede, babe, drugove, drugarice, devojke , momke… Kako? Lako, samo se opkladite da ne mogu da izdrže bez medija mesec dana, drmni najbližeg svog, prodrmaj ga jako i reci “slepče zar ne vidiš? “ Pitaj, zar ne voliš svoj život zar ne voliš svoju porodicu? Kako je bilo na moru ove godine? Jel ste uspeli da pojedete sve paštete što ste poneli? Jel ste uopšte bili na moru? A zimovanje? A zašto nigde niste išli? A kako nemate para? A zašto ne radite nigde? A kako ne možete da nađete posao? A kako je takva država? I na kraju ko je kriv za to? Sledi standardna priča kako smo mi krivi i da jedan čovek ne može ništa da promeni. Kako je Hitler promenio svet? A Kolumbo? A Tesla? Sada se u ljudskom mozgu već javlja neka nada. To je sasvim dovoljno da skinemo malo paučine sa očiju. Imamo i zaposlene koje strahuju za posao i od čega će izdržavati porodicu, Za njih ide pitanje da li su zadovoljni svojom platom i uslovima rada? Ako nisu onda zašto rade? Nema bolje? Napravi da bude bolje, nismo valjda toliko ne inteligentni da ne možemo da se snađemo. Imamo decu? Vaspitajmo našu decu da se bore za sebe a na da saginju glavu pred svakom nepravdom. Vaspitajmo decu da poštuju svoje pretke i da misle na svoju budućnost. Išao bih zaista od osobe do osobe i argumentima ,kojih samo u ovom tekstu ima dovoljno, budio i otvarao oči, ali nemam toliko života u sebi, dosta ljudi treba probuditi, jer čvrsto spavaju.

A mi koji smo budni ili sanjivi, pogledajmo u ogledalo, oprostimo licu koje nas gleda što smo bili izigraani, lenji, i slepi, izađimo ispred, popričajmo sa komšijama kako su, kako žive i oprostimo sviima koji od tolikih radosti života kao što su telefoni, automobili, satovi, obuća, odeća i ostalih sitnica ostali slepi na teške trenutke svojih najbližih, recimo im ako ih nešto muči da smo tu za njih, ako im je teško da zajedno proživimo te trenutke, jer se moramo ponovo zbližiti, moramo ponovo biti zajedno kao porodica, kao oni što su svoje živote dali u svim prethodnim ratovima, svoje živote dadoše da im buduća pokoljenja dobro žive a ne da budna spavaju i zatvaraju oči na tuđe nesreće. Nisu dali svoje živote sigurno kako bi nekakve elite vodile srbiju a seljaci da ne mogu da prodaju svoje voće u svojoj zemlji. Seljaci su se najviše borili za ovu zemlju a glavni okidač bila je ta duša vatrena.

Ljudi… Zemlja… Istorija… Mudrost… Prkost… Granice…

Probudimo se dok još nije kasno, ako ne zbog nas bar dugujemo palim borcima i našoj deci! Budućnost, to nema rok trajanja, telefon, sat i auto ima!

Dragan Petković