Pismo majke vojnika poginulog na Kosovu i Metohiji

Kao reakciju na emisije koje su u okviru TV produkcije Dveri srpske emitovane na čačanskoj televiziji Galaksija 32, dobili smo pismo čiji vam sadržaj prenosimo.

Poštovani,

povod da vam se lično obratim su emisije prikazane na TV Galaksija 32

1. Imamo li pravo na vojničku odbranu otadžbine ?
2. Istina o srpskim ratnim herojima i šiptarskim zločinima.

Ja sam Lozanka Radoičić, majka jednog od vojnika devetnaestogodišnjaka koji je sa 99 dana u službi VJ stradao u tom napadu, i nije bio martovska već junska klasa 98. Devet godina obijam pragove, pišem istinu o stradanju srpske vojske na Kosovu i Metohiji. Sve uzalud. Posle svakog mog obraćanja bivšim a i sadašnjim političkim moćnicima, ostaje još veća tišina. Stradanja srpske vojske na Kosovu i Metohiji u Srbiji je zabranjena tema. Film koji je prikazala TV Galaksija 32 o stradanju pet vojnika 30. septembra 1998. predala sam novinaru RTS još u julu. Naravno nije prikazan Srbiji i to pod smešnim izgovorom.

Posle komentara koje sam pročitala na sajtu Srpski sabor Dveri verujem da nećete stati samo na onom što je objavljeno. Ako ništa drugo morali biste, posle takve rekcije gledalaca, da objavite makar imena onih koji su na takav način dali svoje živote za Srbiju, koji nisu hteli da im Srbja bude rezervna Domovina. Da Srbija progovori i o njima a ne samo o onima zbog kojih se donose već tri-četiri zakona jer su se sada setili da je Srbija i njihova zemlja, pošto su tamo gde su otišli „zaradili“ još jedno državljanstvo.

Da Srbiji pokažete kakvi su golobradi regruti ginuli za Kosovo i Metohiju. Ne spominjem mog sina jer neću da ga izdvajam od ostalih. Ako odlučite da i njih pokažete Srbiji, imam ja dosta materijala o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji.
Reći ću samo još ovo.

Pet vojnika je stradalo 30. septembra 1998. godine na samoj granici svoje zemlje. Taj dan naša Crkva slavi Svete mučenice Veru, Nadu i Ljubav i majku im Sofiju.
Meni je ostala jedino Vera u Gospoda Boga; Ljubav za onu stopu zemlje na Košarama, zalivenu krvlju deteta od devetnaest godina, za Kosovo i Metohiju, za Srbiju, kolika je i moja ljubav za moju decu; Nada da će se Srbija jednog dana stideti toga što se danas stidi srpskih žrtava na Kosovu i Metohiji.

Svi oni su dali svoje živote za Kosovo i Metohiju, a političari danas to ignorišu i mudro ćutite o njima. Istorija će suditi i jednima i drugima. Možda će se kroz šezdeset ili sto godina i njih neko setiti? Kao što su današnjim političarima važni jedino oni koji su ginuli upravo pre toliko godina.

Kako ja nemam toliko vremena, a isto tako ne mogu da se pomirim sa tim da moj sin i ostali stradali Srbi, koji nisu za sobom ostavili potomke, ostanu zauvek zaboravljeni kada nas, njihovih roditelja, ne bude više, ja pišem. Širim istinu o njihovim žrtvama. Za sada to je samo „od usta do usta“ jer ni mediji u Srbiji nisu spremni da se bave time. I vama se obraćam iz tog razloga. Verujem da nećete stati na samom početku.

Poštovanje,

Lozanka Radoičić, majka

Vladimira, rođ. 23.03.1979,

Branimira, rođ. 25.02.1981,

Jelene, rođ. 05.01.1984.

Sa: http://www.dverisrpske.com/tekst/364