Miodrag Tasić: I to će proći! – Ivo Andrić

Mislimo na tranziciju, privatizaciju, demokratizaciju društva, i tome slično. Da ide na bolje, ne vidimo, ali čujemo. Pod uslovom da gledamo televiziju ili slušamo radio. Ko je dokon u Srbiji, a ima i takvih čak i u vreme opšteg zapošljavanja i otvaranja novih i sve novijih pogona i fabrika, takav gleda televizijski dnevnik. Usput i sednice Skupštine Srbije, političke emisije, muzičke i sportske događaje, koji opet provejavaju političkim porukama i opštim divljenjem za vladajuću elitu u Srbiji. Napominjem divljenjem a ne divljanjem, iako nekome to može izgledati identično.

Elem, napred pomenuti revnosni pratilac tv programa na takozvanom javnom servisu pomalo je izolovan od stvarnosti. Jer isti taj tv gledalac vidi samo jednu stranu. Istina, onu pobedničku na svim poljima. Naprednu, pristojnu, uljudnu. A sve zarad svetle i lepše budućnosti. Mada ne vidim šta će nam lepša budućnost od ovoga što imamo danas? Inače, kreatori budućnosti usrećuju građane Srbije u sadašnjosti. Isto tako njima pripada i prošlost. Koliko juče, a ima tome dve decenije i kusur, mnogi iz sadašnje političke elite na vlasti bili su ministri, poslanici, sekretari... Tako da više ne znaš ko je kod nas novi, ko je upropastio Srbiju a ko je podigao iz pepela. Ko je doveo do bankrotstva, a ko, opet stvorio blagostanje?

     I baš onaj neupućeni i izolovani tv posmatrač ne može razumeti da u Srbiji ima nekih (nas) malo nezadovoljnih opštim napretkom i sveprisutnim optimizmom ka već pominjanoj svetloj budućnosti koja nas čeka. Kao i Evropi koja nema alternativu. I ta nas Evropa željno čeka i širi ruke u zagrljaj bratski. No, ni naš narod ne sedi skrštenih ruku. Starija populacija daruje glas proevropskim strankama i time nam je put u Evropu zacementiran. Dotle, oni mlađi, nestrpljivi kakvi jesu, ne čekaju da im Evropa dođe na prag, već oni odlaze u Evropu. Poput one „kad neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu“. Sedamdesetak hiljada mlađih Srba uglavnom otisne se u svet u toku jedne godine. I nisu probirljivi. Većina teži Zapadu, ali ni Rusija nije za potcenjivanje. Ma, kakva Rusija! Neki odlaze i u Kazahstan, Rumuniju, Bugarsku. Jedan fudbaler hleb nasušni zarađuje u Albaniji! Do sada nije zabeleženo da je neki srpski gastarbajter potražio posao u Bangladešu, Sudanu ili možda Džibutiju. Ali, ne zna se šta nosi dan, a šta noć.

     I, rekosmo, ima nezadovoljnih građana u Srbiji. Nezadovoljni su platama. Mislim na one što su zaposleni. Oni što ne rade, besni su što ne mogu da se zaposle. Trećima ne valja obrazovni sistem. Četvrtima pravosudni. Petima manjak sloboda u društvu. Neki ne mogu da smisle sredstva informisanja i pogotovu onaj slavni javni servis. Kao, svi moramo da plaćamo taj javni servis, a oni lažu. Nisu objektivni. Lažno informišu građane i zlonamerno favorizuju stranke na vlasti. Baš ti nezadovoljnici upadaju u zgradu televizije. Traže ostavke rukovodstva javnog servisa. Traže objektivno izveštavanje. I kuda smo mi to stigli?

     Protiv televizije, pojedinih novinara, onih ključnih, kao i urednika demonstriralo se 1991. godine. Potom u „studentskim demonstracijama“ koju godinu kasnije. Pa, 2000. prilikom izborne krađe. I sada ponovo! U kakvu to budućnost kreće Srbija? Mi se vraćamo u prošlost. Ništa se ovde promenilo nije. Trideset godina. Makar kada je informisanje u pitanju. Zato se promene vide na ekonomskom planu. Srbija još uvek nije ostvarila polovinu društvenog proizvoda koji je imala pre tri decenije. Onog iz 1989. Ima i demografskih promena. Jedva ako nas ima sedam miliona. Teritorija se smanjila. S tendencijom daljeg urušavanja. Sve svoje neprijatelje smo sačuvali, ali smo poneke prijatelje ako ne izgubili, onda pomalo udaljili od sebe. Jedina vidljiva promena je u mentalitetu naroda. Izgleda da se uspelo u toj oblasti. Javno je kod nas veličan protestantski pogled na svet. Za posledicu imamo sve više protestanata u Srbiji. Da li se hvaljenjem protestantske prakse mislilo na nešto drugo ili su protestanti na ulicama pogrešno shvatili poruku, ne može niko pouzdano da razluči. Tek, ubuduće će mnogi dobro razmisliti pre nego što im reč „protestanti“ izleti iz usta.

P.S. I oni što su srećni s ovim što imamo, isto kao i oni potpuno nezadovoljni treba da znaju: I ovo će proći. A da li će nešto ostati posle njih? E, to je već pitanje na koje književnik i novinar ne može dati odgovor. Eventualno treba pogledati u bob ili pasulj. Samo nevolja je u tome što su pasulj i bob mnogima nedostupni.