Miodrag Tasić

Izdavačka kuća "Sven" iz Niša objavila je knjigu Uz vetar II Miodraga Tasića, inače stalnog saradnika Aleksinac Net-a.

Jesu Latini stare varalice, ali mudrost im ne možemo sporiti. Kad nešto kažu, znaju šta su rekli. Stoji njihova reč. Nije kao neki što mnogo lupetaju, a ništa ne kažu. Ili obećavaju na prazno; te biće bolje, nastupiće svetla budućnost, i ovo sada je mnogo dobro! Kao, nikada bolje nije ni bilo. Kako da ne! Da citiramo Piroćance: pre je bilo dobro. Nešto ranije podobro. Još ranije najdobro. A sada je dobro u p.m.! Nećemo dalje!

Nekada smo odrastali uz strip junake poput Zagora, Teksa Vilera, Komandanta Marka... Priče sa Divljeg Zapada, premda crtane i pisane u Italiji, bile su široko prihvaćene na prostoru bivše Jugoslavije. Generacijama mladih Jugoslovena, pa i onima nešto starijima, pomenuti strip junaci predstavljali su putokaz u životu.

Izgleda da je srpsko društvo neizlečivo opterećeno prošlošću. Još uvek dobar deo ovdašnjeg stanovništva tuguje za nekim prošlim vremenima. Te, živelo se bolje, bili smo cenjeni, niko nam ništa nije mogao. Jeste da je vladala diktatura, ali sve ostalo je bilo dobro!

Ponekad je teško shvatiti šta je pisac hteo da kaže. Mislimo na književno stvaralaštvo. Nije lako razumeti duboke misli iskazane u književnim delima. Često ni sam autor nije načisto šta je poenta napisanog!

Pitanje je bez veze, kazaće neko. Koliko znamo, trulo je u državi Danskoj. Šta nas briga za Dansku? U Srbiji je sve napredno, to jest, sve ide kao podmazano. Toliko dobro da se postidiš.

Životinje su na nižem stepenu razvoja od ljudi. Razumljivo. Životinje se rukovode instinktima, ljudi, kao razumna bića, razumom. Tako to biva.

Nada poslednja umire, ali ovde je reč o nečem drugom. Do sada, zapravo do pre nešto više od pet godina ništa dobro nije bilo.

Čovek se ponekad zapita zašto je izmišljen televizor? Čemu služi taj "prozor u svet?" Neki smatraju za obrazovanje stanovništva. Drugi su mišljenja da je prvenstvena uloga televizije zabava i uveseljavanje!

Prođe leto sedamnaesto. Mislimo na godinu koja neumitno iščezava. Kao i mi s njom, uostalom. A ono, nikako da sjaši, misli se na pritiske, ucene, pretnje, kojima smo neprestano izloženi. Svaka sličnost s događajima i ličnostima, čitaj ličnošću, slučajna je i zlonamerna od onih koji bi je potražili negde drugde!