Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Миодраг Тасић: И то ће проћи! – Иво Андрић

rss

20.03.2019. Миодраг Тасић

Андрић није баш мислио на ОВО! А да ће проћи, то јест, нестати, биће свакако, само не знамо кад.

Фото: Pixabay

Мислимо на транзицију, приватизацију, демократизацију друштва, и томе слично. Да иде на боље, не видимо, али чујемо. Под условом да гледамо телевизију или слушамо радио. Ко је докон у Србији, а има и таквих чак и у време општег запошљавања и отварања нових и све новијих погона и фабрика, такав гледа телевизијски дневник. Успут и седнице Скупштине Србије, политичке емисије, музичке и спортске догађаје, који опет провејавају политичким порукама и општим дивљењем за владајућу елиту у Србији. Напомињем дивљењем а не дивљањем, иако некоме то може изгледати идентично.

Елем, напред поменути ревносни пратилац тв програма на такозваном јавном сервису помало је изолован од стварности. Јер исти тај тв гледалац види само једну страну. Истина, ону победничку на свим пољима. Напредну, пристојну, уљудну. А све зарад светле и лепше будућности. Мада не видим шта ће нам лепша будућност од овога што имамо данас? Иначе, креатори будућности усрећују грађане Србије у садашњости. Исто тако њима припада и прошлост. Колико јуче, а има томе две деценије и кусур, многи из садашње политичке елите на власти били су министри, посланици, секретари... Тако да више не знаш ко је код нас нови, ко је упропастио Србију а ко је подигао из пепела. Ко је довео до банкротства, а ко, опет створио благостање?

     И баш онај неупућени и изоловани тв посматрач не може разумети да у Србији има неких (нас) мало незадовољних општим напретком и свеприсутним оптимизмом ка већ помињаној светлој будућности која нас чека. Као и Европи која нема алтернативу. И та нас Европа жељно чека и шири руке у загрљај братски. Но, ни наш народ не седи скрштених руку. Старија популација дарује глас проевропским странкама и тиме нам је пут у Европу зацементиран. Дотле, они млађи, нестрпљиви какви јесу, не чекају да им Европа дође на праг, већ они одлазе у Европу. Попут оне „кад неће брег Мухамеду, онда ће Мухамед брегу“. Седамдесетак хиљада млађих Срба углавном отисне се у свет у току једне године. И нису пробирљиви. Већина тежи Западу, али ни Русија није за потцењивање. Ма, каква Русија! Неки одлазе и у Казахстан, Румунију, Бугарску. Један фудбалер хлеб насушни зарађује у Албанији! До сада није забележено да је неки српски гастарбајтер потражио посао у Бангладешу, Судану или можда Џибутију. Али, не зна се шта носи дан, а шта ноћ.

     И, рекосмо, има незадовољних грађана у Србији. Незадовољни су платама. Мислим на оне што су запослени. Они што не раде, бесни су што не могу да се запосле. Трећима не ваља образовни систем. Четвртима правосудни. Петима мањак слобода у друштву. Неки не могу да смисле средства информисања и поготову онај славни јавни сервис. Као, сви морамо да плаћамо тај јавни сервис, а они лажу. Нису објективни. Лажно информишу грађане и злонамерно фаворизују странке на власти. Баш ти незадовољници упадају у зграду телевизије. Траже оставке руководства јавног сервиса. Траже објективно извештавање. И куда смо ми то стигли?

     Против телевизије, појединих новинара, оних кључних, као и уредника демонстрирало се 1991. године. Потом у „студентским демонстрацијама“ коју годину касније. Па, 2000. приликом изборне крађе. И сада поново! У какву то будућност креће Србија? Ми се враћамо у прошлост. Ништа се овде променило није. Тридесет година. Макар када је информисање у питању. Зато се промене виде на економском плану. Србија још увек није остварила половину друштвеног производа који је имала пре три деценије. Оног из 1989. Има и демографских промена. Једва ако нас има седам милиона. Територија се смањила. С тенденцијом даљег урушавања. Све своје непријатеље смо сачували, али смо понеке пријатеље ако не изгубили, онда помало удаљили од себе. Једина видљива промена је у менталитету народа. Изгледа да се успело у тој области. Јавно је код нас величан протестантски поглед на свет. За последицу имамо све више протестаната у Србији. Да ли се хваљењем протестантске праксе мислило на нешто друго или су протестанти на улицама погрешно схватили поруку, не може нико поуздано да разлучи. Тек, убудуће ће многи добро размислити пре него што им реч „протестанти“ излети из уста.

П.С. И они што су срећни с овим што имамо, исто као и они потпуно незадовољни треба да знају: И ово ће проћи. А да ли ће нешто остати после њих? Е, то је већ питање на које књижевник и новинар не може дати одговор. Евентуално треба погледати у боб или пасуљ. Само невоља је у томе што су пасуљ и боб многима недоступни.


# Србија Миодраг Тасић ко је ко демократија транзиција
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима