Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Pretraga
cirilica | latinica

RTS: Aleksinac, grad rudara i džezera

rss

05.03.2015. Nataša Đulić Banović

Najveća ljubav Ane Karenjine, humor i satira, Vampir i Toma Zdravković, džez. Sve to u malom mestu koje najbolje poznajemo po rudarima.

RTS: Aleksinac, grad rudara i džezera

Kažu da je Aleksinac dobio ime po izvesnom Aleksi, koji je u ovom kraju imao kafanu na glasu. Priča je, međutim, malo drugačija. Aleksa nije imao kafanu, imao je zemlju, a dobio ju je kao čuvar Carigradskog druma od svog turskog zapovednika, jer je uhvatio jednog hajduka.

Priča je, istini za volju, malo složenija, i u njoj je Aleksa iskazao veliko junaštvo. A kafane su se pojavile 200 godina kasnije. Čak 36 ih je bilo u Aleksincu u 19. veku. Bili su to važni dani za tada pogranični grad, a za to je zaslužan knez Miloš.

Postojala je carinarnica, radio je telegraf. Jahao je tuda i poslednji srpski Tatarin, to jest diplomatski kurir, Rista Prendić. I po sedam dana, ako je išao od Beograda do Carigrada.

Nizak rastom, koristio je kamen da se na konja popne. Star dva veka, danas se kamen čuva u najvećoj osnovnoj školi u Aleksincu – "Ljupče Nikolić". Upravo u tu školu išla je naša džez pevačica Nada Pavlović.

"Bilo je to jedno klasično obrazovanje koje je meni ostalo u najlepšem sećanju. Bilo je sekcija raznoraznih, to je bila glavna vanškolska aktivnost, tada nije bilo televizije i radija", kaže Nada.

Hleb i so, i dvoje učenika u narodnoj nošnji – tako je našu ekipu dočekao direktor koji voli da ga zovu učitelj Toplica. Bez obzira na tradicionalan doček, ova škola ima i digitalnu nastavu.

Učitelj redovno sakuplja i pravi igrice kojima učenike podstiče da rešavaju različite zadatke. Kaže da je to normalno jer su današnji đaci rođeni u 21. veku, a on u prošlom.

Podseća da su u Aleksincu nekada otvarane prve osnovne i srednje škole u Srbiji, jedna od prvih gimnazija, najstarija učiteljska škola.

"I danas imamo mnogo škola. Imamo tri srednje i nijedna nije ugašena. Postoji i Visoka škola za obrazovanje vaspitača, za jedan mali grad to nije malo", kaže Toplica Petrović.

I tu će vam istoričari ovog kraja navesti učene ljude koje je iznedrio Aleksinac. Na primer, Pašićevog ministra Kostu Taušanovića. Ali, posebno će istaći protu Stevana Dimitrijevića, koji se izborio da Hilandar ostane u okviru srpske crkve, te da srpska crkva dobije rang patrijaršije.

Modernija vremena pamte i Aleksinčanina koji je stigao do Montevidea – Dragoslava Mihajlovića Vampira, i verovatno najpoznatiju taštu jugoslovenskog igranog programa, Olgu Ivanović. A svoje mesto našao je i Toma Zdravković.

Kobasičarska radnja oca Tome Zdravkovića

Kobasičarska radnja oca Tome Zdravkovića

"Zabluda je da je Toma Zdravković iz Pečenjevca, odnosno Leskovca", kaže istoričar Zoran Stevanović, i kao dokaz pokazuje izvod iz matične knjige rođenih.

Naime, Tomin otac je u Aleksincu pre Drugog svetskog rata imao kobasičarsku radnju. Možda je zbog svoje delatnosti Tomin otac shvatio da će više posla imati južnije, tek ostatak priče s pravom pripada Leskovčanima.

Džez i satira

Nije samo Nada Pavlović džezerka iz Aleksinca. Tamo smo upoznali i Milana Petkovića, koji je izdao tri albuma eksperimentalnog džeza, daleko od mejnstrim muzike.

"Sve albume izdajem i u Hrvatskoj, izašle su recenzije u Zagrebu i oni su već to prihvatili. Tako da za Milana Petkovića ne znaju mnogi u Aleksincu, ali znaju ga u Kruševcu i Kragujevcu", kaže Petković.

Zbog mira koji mu pruža Aleksinac i uspeva da pravi muziku. Jedino što bi menjao je ponuda kulturnih dešavanja. Srećom, kaže, ono što voli je geografski položaj, koji mu omogućava da ide u Niš, Beograd ili Vranje, i čini da mu je cela Srbija blizu.

Jedan događaj iz kulture ipak odoleva. Svake godine se održava međunarodni festival humora i satire "Južnjačka uteha".

Lokalni satiričar Slavomir Vasić kaže da je ideja potekla iz Beograda, "da se nađe prostor na jugu Srbije, da se satira izmesti iz metropole. Aleksinac je na odličnom prostoru za takvu manifestaciju".

A ovako satiričar odgovara na pitanja – kakva je privreda u mestu, ima li posla, šta kažu ljudi: "Danas primam platu, a još se od prethodne nisam oporavio."

Tako bi na isto pitanje odgovorilo pola grada. Kada ih pitate šta radi, povedu vas na mesto poput stare pivare, potom vinarije, koja je u Jugoslaviji proizvodila čuvenu "aleksinačku ružicu".

Propala je kao deo PIK-a, devedesetih, kada je štošta propadalo po Srbiji. Sudeći po spoljašnjosti, danas je idealan prostor za snimanje horor filma. Posvuda razbijeno staklo, razbacane etikete, objekti koje su očerupali sakupljači sekundarnih sirovina. Tužna spoljašnjost krije lagume s početka 20. veka koji su još u dobrom stanju, ali su neiskorišćeni.

Kad pitamo, a šta ovde stvarno radi, upućuju nas na bivšu "Konfekciju". Fabriku je kupila nemačka firma "Gramer" 2007. godine. Proizvodi presvlake za automobile, za 17.000 vozila dnevno.

Direktor Pjerluiđi Gione kaže da je reč o kombinaciji faktora, odgovarao im je geografski položaj, a i tehnologija bivše fabrike je slična onoj koju koristi "Gramer".

"Radnici u Srbiji imaju dobru spremu, motivisani su, a ima i dovoljno ljudi za izbor radnika koji su nam neophodni. Sa 500 radnika broj smo povećali na 1.325. Ljudi dobro rade, pa je i budućnost sigurna. Imamo plan da ostanemo ovde", kaže Pjerluiđi Gione.

Na izlazu iz grada je FAHOP, fabrika profila i cevi koja je nekada zapošljavala 500 radnika. Osam i po hektara zemljišta i 25.000 kvadrata hala, dugo su čekali novog vlasnika.

Zanimljivo, fabriku je prošle godine kupio naš čovek, Čačanin. Za sada je zaposlio 65 ljudi, skoro svi su bivši radnici FAHOP-a. Kaže da će biti još zapošljavanja, dok proradi još jedna linija. I da radnim mestima posebno treba da se raduju mašinci.

Pogleda uprtog u rudnik

Treba Aleksincu još koji Nemac ili Čačanin, ali ključ boljeg života, misle mnogi ovde, jeste tamo gore, u rudniku. Rudar Danijel Pirc kaže da bi to mnogo značilo za grad. "Da bilo koje okno proradi, i to ne samo kad su izbori. Ovaj rudnik se otvara deset godina unazad samo kad je predizborna kampanja. Živnuo bi grad", kaže Danijel.

Eksploatacija rude je počela još krajem 19. veka. Ovaj rudnik uvek je smatran jednim od najunosnijih ugljenokopa u Srbiji, gde su mnogi hrlili da nađu posao. U naselju Aleksinački rudnici živelo je 2.000 rudara. Imali su svoju ambulantu, dom kulture, poštu, bioskop. Aleksinčani su naselje smatrali elitnim delom tog kraja.

Tako je bilo sve do velike tragedije 1989. godine, kada je u najvećoj nesreći u rudniku poginula cela prva smena, 90 rudara. Ljubiša Stanojević, predsednik sindikata rudara, učestvovao je u spasavanju.

"Izvlačenje posmrtnih ostataka je trajalo 24 dana, jer je došlo i do eksplozije metana i urušavanja. Tih dana i do danas naselje, i sam Aleksinac više nisu mogli da se oporave. I 1989. i 1990. godine, ni muzika se u naselju nije čula. Šta da vam kažem, mnogo udovica, dece bez očeva, beda, sirotinja, taman je bilo dobro krenulo", kaže Ljubiša Stanojević.

Sada oko 300 ovdašnjih rudara radi u drugim rudnicima u okviru javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju. Kada se govori o ponovnom aktiviranju Aleksinačkog rudnika, pominje se šesto okno sa rezervama mrkog uglja.

Mnogo je češća priča o uljnim škriljcima na kojima navodno leži pola Aleksinca. U opštini, međutim, kažu da bi prerada uljnih škriljaca mogla da ima ekološke posledice. Tvrde da ima planova za iskopavanje mrkog uglja, čije bi iskopavanje bilo isplativo.

"Ima interesovanja, pre svega od kompanija za jamske rudnike. Nadam se da će u tome interes sagledati ili država ili neki strani investitor", kaže predsednik Opštine Aleksinac Nenad Stanković.

Dok čekaju, rudari rade svoj posao, i ne žale se. Na kraju, Danijel objašnjava zašto i dalje radi u rudniku, pošto njegova porodica bolje poznaje nesreću nego blagostanje koje rudnik nosi.

"Otac mi je preživeo tri nesreće i umro je prirodnom smrću, tako ga je htelo. Brat je radio do 1998. godine, tada je bila eksplozija, imao je 27 godina kada je nastradao. Ja sam bio na bolovanju, bili smo različite smene. Nama je rudarski posao kao dobro jutro. Pradeda, deda, stric... ja sam, zdravlje bože, završna generacija, pošto će sin da mi upiše za sveštenika... a i on malo nije za rudnik", kaže Danijel.

Vronski u Aleksincu

Na kraju priče o Aleksincu pošli smo devet kilometara van mesta, u selo Gornji Adrovac, gde treba da dođe svako koga zanimaju istorija i književnost. Saznaće više o jednom od najznačajnijih bojeva vođenih u prvom srpsko-turskom ratu ali i odgovor na pitanje – kako je ovaj kraj povezan sa Anom Karenjinom?

Aleksinac 1920. godine

Aleksinac 1920. godine

Naime, prema mišljenju mnogih ruskih istoričara, pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, koji je ovde poginuo, poslužio je Tolstoju kao prototip za lik grofa Vronskog, koga je Tolstoj na kraju romana i poslao u Srbiju da se bori protiv Turaka.

Tri hiljade ruskih dobrovoljaca priteklo je u pomoć Srbiji u prvom srpsko-turskom ratu. Nikola Nikolajevič Rajevski trebalo je da zadrži nadiranje Turaka, makar jedan sat, kako bi stiglo pojačanje. To je i učinio, ali kada se spremao za protivnapad, dajući znak dobošarima, u glavu ga je pogodio turski metak.

Jedanaest godina posle njegove smrti podignut je spomenik, a majka pukovnika Rajevskog je obezbedila novac za podizanje ove Crkve Svete Trojice. Spomenik ruskim dobrovoljcima nalazi se i na brdu iznad Aleksinca.

Nekada na Carigradskom drumu, danas blizu glavnih srpskih saobraćajnica. Nekada cilj onih koji su tražili posao, danas čeka investitore i dočekuje satiričare. Narodnjaci su svuda, ali u Aleksincu se danas svira i džez. Neki bi našli povoda i za bluz, srećom, imaju "južnjačku utehu".

Prilog iz emisije OKO Magazin, Aleksinac - Kovin

video...

Komentara: 3


# Ana Karenjina muzika džez Nada Pavlović Slavomir Vasić Nenad Stanković Zoran Stevanović rudnik Nikolaj Rajevski rudari Olga Ivanović Toplica Petrović Pjerluiđi Gione kafana RTS Toma Zdravković Rista Prendić Milan Petković Danijel Pirc Ljubiša Stanojević
@Pier_Ghione @



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+14) (-0)

    Majka 06.03.2015.
    Još jedan dokaz da smo zapali u apatiju i da smo,zbog kolektivnog zatupljavanja nacije od strane političara,zaboravili da cenimo ono lepo što imamo i da više ne umemo da uživamo u onom što zaista vredi!
    Opsednuti smo kojekakvim lokalnim aferama,obračunima nabeđenih ''kriminalaca'',opštinskim wc-ima,platoima i opštinarima koji sve više liče na mapetovce a prave vrednosti našeg grada spas traže ''tamo negde daleko'',ugušeni od strane licemernih preletača i persona koje bi za mesto u fotelji prodali i sopstvenu majku!
    Na najvažnijim funkcijama su nam političke ,šahovske figurice (a među njima najviše konji),osobe kojima ni za mrvicu nije stalo da se bore za ono što vredi već im je najvažnije da su se lepo uvalili i da primaju platu iz budžeta.Kulturom nam se bave dunđeri,opštinim vladaju nepismeni i mentalno oboleli,privredom sumnjiva lica itd...
    Trebalo je da dođe neko iz velikom,belog grada i da nam brkne u oko i pokaže vrednosti koje ovaj grad zaista ima ali ne zna da iskoristi i ceni i poštuje!
    Posle ovog priloga sam bila ,bar na trenutak,ponosna na svoj grad rođenja.
    Hvala autorima ovog priloga što su nam pokazali da Aleksinac ipak nije samo stecište umišljenih ''dilera'',zelenaša,mafijaša...
    Ostaje nada da prave vrednosti ,na kraju,ipak opstaju a da je sve ovo,sada što se dešava,samo prolazno.

  • (+10) (-2)

    aleksinčanka 06.03.2015.
    RTS je najbolji mogući način prikazao Aleksinac ,pokazao sve vrednosti i lepote ovog grada.Dobro je što je prilog snimljen bez uticaja politike... Svaka čast televiziji

  • (+8) (-2)

    Dragan, 10.03.2015.
    Haha....Kovin ima Psihijatrijsku bolnicu i Aleksinac ima Psihijatrijsku bolnicu...Kako se to "pogodilo" da bas ta dva grada prikazu u istoj emisiji ?...Propali su i Kovin i Aleksinac. Pitajte o toj propasti "stare" Aleksincane i "stare" Kovincane.


[ Dodaj komentar ]