Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

РТС: Алексинац, град рудара и џезера

rss

05.03.2015. Наташа Ђулић Бановић

Највећа љубав Ане Карењине, хумор и сатира, Вампир и Тома Здравковић, џез. Све то у малом месту које најбоље познајемо по рударима.

РТС: Алексинац, град рудара и џезера

Кажу да је Алексинац добио име по извесном Алекси, који је у овом крају имао кафану на гласу. Прича је, међутим, мало другачија. Алекса није имао кафану, имао је земљу, а добио ју је као чувар Цариградског друма од свог турског заповедника, јер је ухватио једног хајдука.

Прича је, истини за вољу, мало сложенија, и у њој је Алекса исказао велико јунаштво. А кафане су се појавиле 200 година касније. Чак 36 их је било у Алексинцу у 19. веку. Били су то важни дани за тада погранични град, а за то је заслужан кнез Милош.

Постојала је царинарница, радио је телеграф. Јахао је туда и последњи српски Татарин, то јест дипломатски курир, Риста Прендић. И по седам дана, ако је ишао од Београда до Цариграда.

Низак растом, користио је камен да се на коња попне. Стар два века, данас се камен чува у највећој основној школи у Алексинцу – "Љупче Николић". Управо у ту школу ишла је наша џез певачица Нада Павловић.

"Било је то једно класично образовање које је мени остало у најлепшем сећању. Било је секција разноразних, то је била главна ваншколска активност, тада није било телевизије и радија", каже Нада.

Хлеб и со, и двоје ученика у народној ношњи – тако је нашу екипу дочекао директор који воли да га зову учитељ Топлица. Без обзира на традиционалан дочек, ова школа има и дигиталну наставу.

Учитељ редовно сакупља и прави игрице којима ученике подстиче да решавају различите задатке. Каже да је то нормално јер су данашњи ђаци рођени у 21. веку, а он у прошлом.

Подсећа да су у Алексинцу некада отваране прве основне и средње школе у Србији, једна од првих гимназија, најстарија учитељска школа.

"И данас имамо много школа. Имамо три средње и ниједна није угашена. Постоји и Висока школа за образовање васпитача, за један мали град то није мало", каже Топлица Петровић.

И ту ће вам историчари овог краја навести учене људе које је изнедрио Алексинац. На пример, Пашићевог министра Косту Таушановића. Али, посебно ће истаћи проту Стевана Димитријевића, који се изборио да Хиландар остане у оквиру српске цркве, те да српска црква добије ранг патријаршије.

Модернија времена памте и Алексинчанина који је стигао до Монтевидеа – Драгослава Михајловића Вампира, и вероватно најпознатију ташту југословенског играног програма, Олгу Ивановић. А своје место нашао је и Тома Здравковић.

Кобасичарска радња оца Томе Здравковића

Кобасичарска радња оца Томе Здравковића

"Заблуда је да је Тома Здравковић из Печењевца, односно Лесковца", каже историчар Зоран Стевановић, и као доказ показује извод из матичне књиге рођених.

Наиме, Томин отац је у Алексинцу пре Другог светског рата имао кобасичарску радњу. Можда је због своје делатности Томин отац схватио да ће више посла имати јужније, тек остатак приче с правом припада Лесковчанима.

Џез и сатира

Није само Нада Павловић џезерка из Алексинца. Тамо смо упознали и Милана Петковића, који је издао три албума експерименталног џеза, далеко од мејнстрим музике.

"Све албуме издајем и у Хрватској, изашле су рецензије у Загребу и они су већ то прихватили. Тако да за Милана Петковића не знају многи у Алексинцу, али знају га у Крушевцу и Крагујевцу", каже Петковић.

Због мира који му пружа Алексинац и успева да прави музику. Једино што би мењао је понуда културних дешавања. Срећом, каже, оно што воли је географски положај, који му омогућава да иде у Ниш, Београд или Врање, и чини да му је цела Србија близу.

Један догађај из културе ипак одолева. Сваке године се одржава међународни фестивал хумора и сатире "Јужњачка утеха".

Локални сатиричар Славомир Васић каже да је идеја потекла из Београда, "да се нађе простор на југу Србије, да се сатира измести из метрополе. Алексинац је на одличном простору за такву манифестацију".

А овако сатиричар одговара на питања – каква је привреда у месту, има ли посла, шта кажу људи: "Данас примам плату, а још се од претходне нисам опоравио."

Тако би на исто питање одговорило пола града. Када их питате шта ради, поведу вас на место попут старе пиваре, потом винарије, која је у Југославији производила чувену "алексиначку ружицу".

Пропала је као део ПИК-а, деведесетих, када је штошта пропадало по Србији. Судећи по спољашњости, данас је идеалан простор за снимање хорор филма. Посвуда разбијено стакло, разбацане етикете, објекти које су очерупали сакупљачи секундарних сировина. Тужна спољашњост крије лагуме с почетка 20. века који су још у добром стању, али су неискоришћени.

Кад питамо, а шта овде стварно ради, упућују нас на бившу "Конфекцију". Фабрику је купила немачка фирма "Грамер" 2007. године. Производи пресвлаке за аутомобиле, за 17.000 возила дневно.

Директор Пјерлуиђи Гионе каже да је реч о комбинацији фактора, одговарао им је географски положај, а и технологија бивше фабрике је слична оној коју користи "Грамер".

"Радници у Србији имају добру спрему, мотивисани су, а има и довољно људи за избор радника који су нам неопходни. Са 500 радника број смо повећали на 1.325. Људи добро раде, па је и будућност сигурна. Имамо план да останемо овде", каже Пјерлуиђи Гионе.

На излазу из града је ФАХОП, фабрика профила и цеви која је некада запошљавала 500 радника. Осам и по хектара земљишта и 25.000 квадрата хала, дуго су чекали новог власника.

Занимљиво, фабрику је прошле године купио наш човек, Чачанин. За сада је запослио 65 људи, скоро сви су бивши радници ФАХОП-а. Каже да ће бити још запошљавања, док проради још једна линија. И да радним местима посебно треба да се радују машинци.

Погледа упртог у рудник

Треба Алексинцу још који Немац или Чачанин, али кључ бољег живота, мисле многи овде, јесте тамо горе, у руднику. Рудар Данијел Пирц каже да би то много значило за град. "Да било које окно проради, и то не само кад су избори. Овај рудник се отвара десет година уназад само кад је предизборна кампања. Живнуо би град", каже Данијел.

Експлоатација руде је почела још крајем 19. века. Овај рудник увек је сматран једним од најуноснијих угљенокопа у Србији, где су многи хрлили да нађу посао. У насељу Алексиначки рудници живело је 2.000 рудара. Имали су своју амбуланту, дом културе, пошту, биоскоп. Алексинчани су насеље сматрали елитним делом тог краја.

Тако је било све до велике трагедије 1989. године, када је у највећој несрећи у руднику погинула цела прва смена, 90 рудара. Љубиша Станојевић, председник синдиката рудара, учествовао је у спасавању.

"Извлачење посмртних остатака је трајало 24 дана, јер је дошло и до експлозије метана и урушавања. Тих дана и до данас насеље, и сам Алексинац више нису могли да се опораве. И 1989. и 1990. године, ни музика се у насељу није чула. Шта да вам кажем, много удовица, деце без очева, беда, сиротиња, таман је било добро кренуло", каже Љубиша Станојевић.

Сада око 300 овдашњих рудара ради у другим рудницима у оквиру javnog предузећа за подземну експлоатацију. Када се говори о поновном активирању Алексиначког рудника, помиње се шесто окно са резервама мрког угља.

Много је чешћа прича о уљним шкриљцима на којима наводно лежи пола Алексинца. У општини, међутим, кажу да би прерада уљних шкриљаца могла да има еколошке последице. Тврде да има планова за ископавање мрког угља, чије би ископавање било исплативо.

"Има интересовања, пре свега од компанија за јамске руднике. Надам се да ће у томе интерес сагледати или држава или неки страни инвеститор", каже председник Општине Алексинац Ненад Станковић.

Док чекају, рудари раде свој посао, и не жале се. На крају, Данијел објашњава зашто и даље ради у руднику, пошто његова породица боље познаје несрећу него благостање које рудник носи.

"Отац ми је преживео три несреће и умро је природном смрћу, тако га је хтело. Брат је радио до 1998. године, тада је била експлозија, имао је 27 година када је настрадао. Ја сам био на боловању, били смо различите смене. Нама је рударски посао као добро јутро. Прадеда, деда, стриц... ја сам, здравље боже, завршна генерација, пошто ће син да ми упише за свештеника... а и он мало није за рудник", каже Данијел.

Вронски у Алексинцу

На крају приче о Алексинцу пошли смо девет километара ван места, у село Горњи Адровац, где треба да дође свако кога занимају историја и књижевност. Сазнаће више о једном од најзначајнијих бојева вођених у првом српско-турском рату али и одговор на питање – како је овај крај повезан са Аном Карењином?

Алексинац 1920. године

Алексинац 1920. године

Наиме, према мишљењу многих руских историчара, пуковник Николај Николајевич Рајевски, који је овде погинуо, послужио је Толстоју као прототип за лик грофа Вронског, кога је Толстој на крају романа и послао у Србију да се бори против Турака.

Три хиљаде руских добровољаца притекло је у помоћ Србији у првом српско-турском рату. Никола Николајевич Рајевски требало је да задржи надирање Турака, макар један сат, како би стигло појачање. То је и учинио, али када се спремао за противнапад, дајући знак добошарима, у главу га је погодио турски метак.

Једанаест година после његове смрти подигнут је споменик, а мајка пуковника Рајевског је обезбедила новац за подизање ове Цркве Свете Тројице. Споменик руским добровољцима налази се и на брду изнад Алексинца.

Некада на Цариградском друму, данас близу главних српских саобраћајница. Некада циљ оних који су тражили посао, данас чека инвеститоре и дочекује сатиричаре. Народњаци су свуда, али у Алексинцу се данас свира и џез. Неки би нашли повода и за блуз, срећом, имају "јужњачку утеху".

Прилог из емисије ОКО Магазин, Алексинац - Ковин


# председник општине Ана Карењина Толстој музика Београд саобраћај Горњи Адровац џез синдикат Нада Павловић Славомир Васић аутомобил школе Ненад Станковић Зоран Стевановић рудник фестивал Николај Рајевски дом културе рудари Олга Ивановић Топлица Петровић Пјерлуиђи Гионе кафана Јужњачка утеха РТС Тома Здравковић Риста Прендић Милан Петковић Данијел Пирц Љубиша Станојевић
@Pier_Ghione @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима