Колумна Миодрага Тасића: Санкције, за и против!

Ово је Лукашенков одговор на претходне санкције које је Србија увела Белорусији због „кршења људских права“, то јест, зато што се Србија солидарисала с Европском унијом која мало-мало, уз газду САД-е, уводи све нове и нове казнене мере против ове нама пријатељске земље.

Мудра српска политика, односно креатор(и) те политике, усагласили су своје ставове са душобрижницима са Запада, који, је л' те, ни о чему другом не размишљају, до о људским слободама и правима. А пошто је Србија на путу за ЕУ, која нема алтернативу, ми са тог пута не скрећемо. Исто као ни Северна Македонија, Албанија, Црна Гора, такозвано Косово. Све наш до нашега!

Србија је много пута искусила санкције које су нам уводиле пријатељске, европске, али и светске силе. У новијој историји познат је такозвани Трговински рат, који је наметнула Аустроугарска почетком 20. века. Трговинским или Царинским ратом Аустроугарска је покушала да сломи слабу српску привреду, забрањујући увоз стоке и хране из Србије. То су иначе били главни српски извозни производи. Ондашња српска власт је била нешто зрелија од данашње, па је пронашла нова тржишта и успешно се одбранила од економске принуде моћне царевине.

Крајем 20. века изопштени смо практично од већине светских моћника. Забранили су нам увоз и извоз, енергија нам није била доступна, ускраћени су чак и лекови и санитетски материјал. Деца су умирала због недостатка основних медицинских препарата. Постали смо Парија у светским оквирима. Недодирљиви! Потом су почели и оружјем да нас сатиру. Прво Србе у Крајини, потом у Босни и Херцеговини, на крају су напали и Србију. Тек реда ради и Црну Гору, тада још у заједничкој држави са Србијом. И баш у време бомбардовања 1999. једини председник неке државе који је посетио Београд био је Александар Лукашенко. Председник Белорусије!

Само тај Лукашенков гест је довољан да Србија никада не подигне глас против њега и Белорусије. Плус то што Белорусија чврсто стоји уз нас када је судбина Косова и Метохије у питању. Онда војна сарадња са Србијом, па чак и поклони у авионима, по речима самих српских званичника, којима нас је Белорусија даривала! И наша захвалност се огледа у санкцијама против исте те Белорусије!

У последње време олако се одричемо пријатеља, а непријатељима се клањамо. Да би испунили наметнуте услове од стране ЕУ, и да би ускладили спољну политику с европском, због неких имагинарних интеграција и бржег напредовања ка чланству у ту асоцијацију, спремни смо и на понижења и увреде. Колико сутра Европа ће захтевати од нас санкције а можда и прекид односа с Русијом, потом и с Кином. Зато се одлазећа Ангела Меркел дочекује помпезно и идолопоклонички. Толико је доброг урадила за Србију и Србе. Српски градови су били окићени немачким заставама. Лепо, до повраћања!

Србија би могла евентуално да уведе санкције Албанији. Албанија отворено ради на интеграцији Косова у албанску државу. За почетак. После би могли да повећају апетите; Прешевску долину из Србије, Епир и Тесалију из Грчке, половину Северне Македоније. Такве претензије много и не крију. Циљ је стварање Велике Албаније, а ми стварамо отворени Балкан с таквима!

Исто тако би такозвана Српска листа могла да иступи из коалиционе косовске владе. Разлога је исувише за такву одлуку, а последњи би могао бити то што албанска већина никако не дозвољава формирање Заједнице српских општина на северу Косова. Мада су на ту заједницу пристали и потписали обавезу пре више година. Носилац Српске листе је уосталом јесенас и запретио да ће иступити из власти ако се до нове године заједница не формира. Заједница није формирана, већ је фебруар, а Срби су и даље коалициони партнер Аљбину Куртију. Неки су чак и министри у тој назови влади Косова! Прекид Срба с КиМ с таквом албанском „елитом“ био би један облик санкција.

Белоруске санкције неће много наудити српској привреди. Извоз хране и пољопривредних производа у Белорусију је прилично симболичан. Међутим, добро је да ова српска власт осети да не може некажњено да вређа доказане савезнике и пријатеље. Ако већ желимо да се угледамо на Запад и да следимо њихов пут, онда би тако требало и да се понашамо. Америка никада неће учинити неки корак против Израела. Људска права у Саудијској Арабији, рецимо, нису предмет интересовања Американаца, Немаца, Француза... Прогон политичких неистомишљеника на Куби, у Венецуели, Русији, Кини, Ирану, брине много западне филантропе, но, евентуална кршења људских права и суровост режима у Колумбији, Парагвају, Салвадору..., не наилази на нарочите критике. Једни аршини важе за савезнике и интересне сфере, други за противнике и супарнике!

Охолост и безобразлук Запада нарочито се испољава према Русији. Сваки западни чиновничић прети Русији одмаздом, болним санкцијама, разарањем руске привреде. Нешто мање звецкају оружјем. Ипак, руски атомски арсенал достиже сваку земљину тачку. Али, Русија располаже и другим оружјем. Нафта и земни гас, преко потребни најпре Западној Европи. Довољно је само заврнути славине. Русима неће тешко пасти која година или деценија без шампањца, Балантајна или Шанел парфема, али ће већи део Европе без руског гаса пући као балон. То би могао бити наук и напредној српској власти да неким случајем не уводи санкције Русији. Поред гаса Србија нафту добија само из Русије. Још је свеже сећање на живот под санкцијама западних пријатеља када се бензин куповао на улици. У пластичним боцама. Ако смо већ заборавили на руску помоћ почев од Карађорђа, преко ослободилачких ратова 1876-78, жртвовање Царске Русије за Србију у Великом рату, ослобођења у Другом светском рату, до непрекидне и непресушне подршке од доласка Путина на чело Русије, онда би макар економски разлози морали да пресуде да се не играмо с највећом земљом на свету. У противном уместо светле будућности може наступити мркли мрак. Са струјом већ кубуримо, а без гаса и нафте не бисмо се могли ни огрејати!

Миодраг Тасић