Стодесетогодишњица страдања алексиначких свештеномученика

Не постоји тачан број и тачна слика колико је свештеника пострадало, јер ти подаци из различитих разлога, нису научно прикупљени, обрађени и проверени.

По завршетку Првог светског рата, августа 1919. године, на ванредној скупштини српског свештенства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, проти Стевану Димитријевићу било је поверено да изради споменицу свештеника страдалих у Првом светском рату. Споменица је делимично објављена у „Веснику Српске Цркве“ бр: XV, од 24. јула 1919. године, а допуњена у истом часопису 1921. године, бр: IX- X, на странама 50- 62. О страдањима свештеника нишке епархије писао је 1922. године и Јован Хаџи Васиљевић у свом делу „Бугарска зверства у Врању и околини 1915- 1918,“ као и лесковачки учитељ и писац Сретен Динић у делу „Бугарска зверства у врањском округу“ штампаном у две књиге 1921. године. У новије време крушевачки прота Драгић Илић објавио је стара писана сведочанства о страдањима свештеника у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године.

О страдању свештеника нишке епархије, остала су сачувана сведочанства двојице преживелих пиротских свештеника - Милије Јончића (1870.- 1951.) и Димитрија Мијалковића, који су сведочили и о томе како су преживели рат. Њихова сведочанства можете прочитати на сајту Епархије нишке.

Пострадали свештеници алексиначки

У параклису нишке Саборне Цркве налази се спомен плоча са именима пострадалих свештеника нишке епархије у Првом светском рату. Овде ћемо издвојити само страдалнике из алексиначке парохије, целовити текст испратите на сајту Епархије нишке.

Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки; рођен је фебруара 1853. године у селу Нозрина у свештеничкој породици проте Милана Миловановића, пароха алексиначког.

Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију. Био је ожењен Персидом Живковић са којом је имао петоро деце. Рукоположен је у ђаконски чин 10. а у презвитерски 11. октобра 1874. године. Службовао је најпре као капелан свом оцу у Алексинцу, а касније парох у селу Бољевац. Као присталица Радикалне странке био је активни учесник Тимочке буне 1883. године, због чега је као млад свештеник осуђен на смрт. Касније је казна преиначена на двадесет година робије, од чега је одлежао само две и по у Београдској тврђави, када је амнестиран од стране Краља Милана Обреновића. 1899. године је постављен за другог алексиначког пароха и окружног проту алексиначког. 1902. године добија протојерејски чин од епископа нишког Никанора, а био је одликован и орденом светог Саве III, IV и V степена.      

Био је члан Свештеничког удружења, добротвор Српске књижевне задруге, председник Црвеног Крста у Алексинцу, председник Културног друштва у Алексинцу и професор Веронауке у Алексиначкој Гимназији.

Први светски рат га је затекао у Алексинцу. Ухапшен је и одведен у затвор у нишкој тврђави. Заједно са групом свештеника је одавде одведен 18. новембра 1915. године и убијен код села Јелашница недалеко од Нишке Бање. Садашња улица Лоле Рибара у Алексинцу је дуго носила назив Улица Проте Аврама.

Милета Стефановић, прота алексиначки; рођен је 9. маја 1846. године у селу Моравац. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и три разреда Богословије. Рукоположен је у ђаконски чин 30. новембра 1868. године, а у презвитерски чин 6. децембра 1868. године. Службовао је на парохијама велесничкој, грејачкој и суботиначкој, а од 1910. године на трећој алексиначкој парохији. Епископ нишки Никанор Ружичић одликовао га је протојерејским чином 1907. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима.

 Ђорђе З. Јовановић, парох алексиначки; рођен је 27. октобра 1860. године у Сокобањи.

Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и четири разреда Богословије. Био је најпре учитељ и писар неготинске конзисторије. Рукоположен је у ђаконски чин 21. новембра 1883. године, а у презвитерски чин 2. фебруар 1884. године. Службовао је на парохији у селу Суботинац, а затим као капелан у Нишу. 27. септембра 1900. године постављен је за пароха прве алексиначке парохије. Био је професор музике и Црквеног појања у Учитељској школи у Алексинцу од 1896. године до смрти 1915. године. Пострадао је код села Јелашница са групом осталих свештеника.

Димитрије Станковић, парох рутевачки; рођен је 1. марта 1869. године у Алексинцу. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Рукоположен је у ђаконски чин 8, а у презвитерски 11. октобра 1900. године, од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Службовао је на делиградској парохији, а затим на рутевачкој. 24. јула 1911. године одликован је црвеним појасом. Био је члан Српске књижевне задруге. Пострадао је код села Јелашница заједно са осталима.

Милан Ђорђевић, парох суботиначки; рођен је 27. јула 1882. године у Текији. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Од 5. маја 1904. године до 20. септембра 1905. године радио је као порески помоћник, а затим као учитељ. Од новембра 1907. године службовао је као писар нишког Духовног суда. У ђаконски чин је рукоположен 25. децембра 1906. године, а у презвитерски 11. фебруара 1910. године. 2. марта 1910. године постављен је на суботиначку парохију. Пострадао је код села Јелашница.

Милутин Поповић, парох мозговски; био је ожењен Наталијом Поповић са којом је имао кћерку Марију. На мозговској парохији је службовао од 17. јуна 1913. до 12. новембра 1915. године. Пострадао је код села Јелашница.

Петар Маринковић, парох трњански, срез расински, округ крушевачки; рођен је 8. јула 1858. године у Прокупљу.

Завршио је Основну школу у Прокупљу и три разреда Богословије. Од 1878. до 1881. године био је учитељ. Рукоположен је у ђаконски чин 12. а у презвитерски 13. децембра 1881. године. Кратко време је службовао као свештеник у Добричу и на парохијама гајтанској и дажањској. Одликован је сребрном медаљом за храброст у ослободилачком рату 1878. године. 1904. године одликован је црвеним појасом. 1884. године је постављен за пароха трњанског. На овој парохији је остао до фебруара 1917. године, али су му бугарске окупационе власти забраниле да врши богослужења. Ухапшен је 28. фебруара 1917. године и одвели у канцеларију Моравског среза у селу Прћиловица. Није познато где је пострадао, али се претпоставља да је убијен на расинском мосту у Крушевцу и да му је тело бачено у реку.

Ђорђе Чемерикић, парох нозрињски, срез моравски, округ нишки; рођен је 1864. године у Призрену у занатлијској породици. У Призрену је завршио Основну школу и Богословију. Од 1880. до 1897. године је службовао као учитељ у Призрену. Рукоположен је у ђаконски чин 22. новембра 1892. године, а у презвитерски чин 6. јануара 1899. године. Службовао је у Тетову и Скопљу, где је 1902. године произведен у протојереја. 1. септембра 1905. године прелази у Србију и бива постављен на парохију у селу Јагличје у Заплању. Од 1908. до 1909. године службовао је на габровачкој парохији, а од 1909. до 1911. године био је чувар манастира Наупаре, парох и учитељ у овом селу. 20. јуна 1911. године премештен је на нозринску парохију. Говорио је турски и албански језик. По избијању рата отишао је у родни Призрен, одакле је кренуо натраг у Нозрине. У Врању му се губи сваки траг. Није познато где је пострадао. Постоје претпоставке да је убијен у Грделици. Његов син је био Јован Чемерикић, председник Нишке општине у време Другог светског рата. 

Јован Антић, прота грејачки, срез моравски, округ нишки; на грејачкој парохији је службовао од фебруара 1909. године до 28. фебруара 1917. године. Бугари су га 1917. године извели из куће у повели за Ниш и убили у путу. Сретен Динић сведочи да је убијен на мосту који води према Алексинцу и бачен у Мораву, заједно са протом Аврамом Јовановићем. 

Михаило Стојановић, парох кулински; најпре је службовао као секретар нишког Духовног суда, а 1907. године постављен је за пароха у селу Кулина. Упокојио се 1917. године на принудном раду код Тревне, приликом изградње новог пута.

Ђорђе Јовановић, парох раснички; најпре је службовао на парохији у селу Суботинац. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Повратак преживелих свештеника из заробљеништва

Сведочанство о интернираним свештеницима нишке епархије, њиховом боравку у Бугарској и повратку у Србију, сачувао је прота лесковачки Милун Стојадиновић (1864- 1940), који је интерниран у Бугарску крајем 1915. године и заточен у логорима Хасково, Паничерево и Еска Џумаја.  Његово сведочанство објавио је прота Драгић Илић у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године. 

Из заробљеништва стигао је заједно са 146 српских свештеника 21. октобра 1918. године у Пирот, где им је приређен дочек са Литијом. Заједно са њим из заробљеништва се вратио и прота Стеван Димитријевић. Са овог догађаја остала је сачувана једна фотографија. 

По завршетку Првог светског рата, породице пострадалих свештеника сакупили су њихове посмртне остатке и сахранили их у породичним гробницама. Посмртни остаци свештеника који нису идентификовани или које није имао ко да сахрани, сакупљени су и положени у звоник Саборном храма у Нишу у коме су се налазили све до пожара 2001. године. У архиви епархије нишке остала је сачувана једна фотографија из двадесетих година ХХ века, забележена на парастосу свештеномученицима побијеним у Јелашници.