Колумна Миодрага Тасића: Од избора два путића

Е, сада зашто избори? Избори су српском народу омиљена забава. Демократски избори, на којима су сви политички актери равноправни, читај политичке странке, и где грађани слободном вољом, без наметања, застрашивања, куповања гласова и слично, изражавају своју политичку вољу. Тако што на бирачком месту заокружују странку коју желе!

Лепу Лукић су два путића водила од извора ка њеном драгану. Није знала којим би пре стигла. После избора 3.априла текуће године нама стоје више путића. У зависности ко буде победио на овим изборима. Буде ли остала иста власт која нас је усрећивала у претходних десет година, тачније тридесет две, онда се половини грађана отварају путеви који воде у Западну Европу, Америку, Канаду, Аустралију, Русију, Казахстан... То важи махом за млађе људе који ће своје ухлебљење пронаћи већ негде у белом свету. Зато што нису задовољни платом и стандардом у економском тигру са Балкана, зато што сматрају да је Србија тоталитарно друштво, с мањком демократије, а с вишком криминала, корупције, непотизма. И зато што не виде перспективу и будућност у земљи у којој су исти људи на власти од почетка обновљеног парламентаризма у Србији. Од давне 1990. године!

С друге стране, ако превагу и на овим изборима однесу напред поменуте политичке снаге, то јест, коалиција напредњака, социјалиста, социјалдемократа, пензионера, обновитеља Србије, прозападњачих и проруских струја, десничара и левичара, као и умерених, свих скупа, који су унапредили и ојачали државу, тада ће бар половина гласача на изборима бити усрећена. У питању су претежно зрели, озбиљни људи, који су градили и изградили све ово што имамо данас и који не би желели да се ишта промени. То су борци за нашу децу, која ће додуше ово изобиље посматрати преко телевизора из неких удаљенијих дестинација.

Мада Србија слови као врло напредна држава с развијеном демократијом и великим општеприхваћеним слободама и правима, ипак су неки мало равноправнији у политичком изборном надметању. Рецимо, финансије нису свима исте. А политика је скупа забава. Избори много коштају. Треба обићи свако насеље, улицу, посетити лично своје симпатизере. Потом рекламе у штампи и на телевизијама. Штампање плаката и рекламног материјала. Трибине, јавни скупови, закуп дворана, трошкови превоза, сендвичи, сокови, све до ручкова и гошћења. Држава даје неку сићу за ове потребе, али то је кап у мору. Ако нема богатих спонзора, немате се чему надати.

И баш у томе је предност тренутно владајуће гарнитуре. То тренутно, рекосмо, траје деценијама. Држава помогне пензионере с неком ванредном донацијом. То, наравно, није због избора, већ због бриге о старијој генерацији. Не брину они само за нашу децу. Брину и за маторе. Међутим, случајно се поклопило баш у ово предизборно време. Како су млади, деца, ипак будућност, и они добију скромну новчану честитку. Једну сада, а другу ће добити ако власт остане власт и после 3. априла! И ово се некако потрефило у ово незгодно предизборно време!

Све то скупа много кошта, премда појединачно делује бедно. Међутим, обе групације, пензионери и млади од 16 до 29 година, који су добили новчану помоћ, чине скоро половину становништва. Србија јесте просперитетна земља, с најбржим економским растом, држава која привлачи стране инвеститоре, где енормно расте БДП, граде се пруге, путеви, мостови, градови на води, додуше, сви су на води и под водом после сваке јаче кише, но, превелики је то трошак и за економски моћну Србију. Па ко ће то да плати?

Народ, свакако. Све ће то народ платити. (Позлатити)! Власт може да подари јер јој то није дедовина. Дословно речено. Није метафора. Мислим, многима из владајуће елите дедови нису рођени на тлу Србије. Зашто онда не би трошили када им ово није дедовина?

Док има да се продаје, биће пара. Тачно да је продат аеродром у Београду, ПКБ, рудник злата, банке, али има још да се продаје. Ту су још непродати извори воде, плодна земља, реке, језера... Од пшенице, јабука или сунцокрета нико се није обогатио. Боље је уступити земљу страним филантропима за копање литијума, злата и сребра по Хомољу, уљаних шкриљаца, бора, цинка, песка и камења. С тим што би део камења и блата требало сачувати за производњу електричне струје у термоелектранама у Обреновцу и Костолцу.

Вероватно ће тешка индустрија и прљава технологија делом загадити ваздух, земљу и воде у Србији. Међутим и без те будуће индустрије ми смо загађени и згађени од превелике количине смога, фекалија и ђубрета. Наши градови спадају у најзагађеније на планети. Превише се ђубрета овде накупило!                     

Миодраг Тасић