Миодраг Тасић

У тренутку писања овог текста (3. март 2020.) званично је објављено да је у Србији пет особа заражено такозваним корона вирусом. Више нема шале. Док су Кинези оболевали масовно, потом Јужна Кореја и Иран, све је то изгледало далеко и неважно по нас, Србе.

Мала бара, а много крокодила. Изгладнели рептили, у недостатку хране, кидишу једни на друге. Гризу се крволочно. Откину реп или ногу једном од оних мањих, слабијих.

Чини се да у Србији више не може да се дише. Неки мисле да због тога што је отежано дисање, да у Србији нема живота! Међутим, то је претерано и преувеличано гледиште. Као и све у Србији, уосталом.

Чувена реченица српског државника Николе Пашића најбоље осликава не само његово доба, већ и ово, данашње, скоро сто година после Пашића. Дакле, може и овако и онако. Зависи од тога ко гледа, и како гледа! Што је за једне црно, за друге је бело. И обрнуто. То јест, једни виде добро у нечему, да не кажем брже, напред, боље, други, напротив у томе истоме виде само лоше, поражавајуће, катастрофално. Тако је то. Не може се свима угодити.

Изгледа да је стварно дошло време када нас ништа не може изненадити. Чувена максима самоуправног социјализма коначно је заживела у стварности. Јер, оно раније, то је било само привидно. Као ништа нас не може изненадити, некада, а путаре изненади снег у јануару.

Афоризми Миодрага Тасића

Да не буде забуне, не мислимо на криминал. Сачувај Боже! Мада, многи су се од криминала овајдили. Били су нико и ништа, па онда разним мутним пословима се обогатили. Прогледали појединци, потом и њихове породице, шира фамилија, браћа, побратими, кумови, љубавнице… И тако даље, и тако шире!

Опречна су мишљења о квалитету живота у „младим балканским демократијама“. Најпре су подељене тврдње колико уопште има демократије у новонасталим државама. Па онда стандард грађана, економске (не)прилике, углед државе, слободе, поштовање основних грађанских вредности, корупција, криминал, несигурност, нефункционисање државних институција, све до тога да ли неко више жели да живи у овим бастионима демократије и људских права!

Нисмо народ који памти. Брзо заборављамо добро што нам је неко учинио. Пријатеље, савезнике, добронамерне..., очас смо потиснули из сећања. Иста ствар је и са онима што су нам нанели зло. Чак и најгора зверства попут истребљења наших сународника, покрштавања, протеривања с родног тла, пљачкања имовине и затирања свега српског. И таквима смо знали да опростимо, али и да заборавимо сва непочинства.

Нас ниједна невоља не може да заобиђе. Па чак и оне најтеже. Ратови, санкције, непријатељска пропаганда. Наравно, лажна и злонамерна. Да бар хоће природа да нас поштеди. Кад оно, неће. Напротив. Зими пада снег. Кад му време није. Ваљда! Напада тако до колена. Негде до појаса. Чак и више. Онда престане саобраћај на путевима. А људи заглављени у снегу. Није лако. Треба то спасити. Извући из сметова. Телевизијске камере да сниме. Понављам, мука је то.