Миодраг Тасић

Да не буде забуне, не мислимо на криминал. Сачувај Боже! Мада, многи су се од криминала овајдили. Били су нико и ништа, па онда разним мутним пословима се обогатили. Прогледали појединци, потом и њихове породице, шира фамилија, браћа, побратими, кумови, љубавнице… И тако даље, и тако шире!

Опречна су мишљења о квалитету живота у „младим балканским демократијама“. Најпре су подељене тврдње колико уопште има демократије у новонасталим државама. Па онда стандард грађана, економске (не)прилике, углед државе, слободе, поштовање основних грађанских вредности, корупција, криминал, несигурност, нефункционисање државних институција, све до тога да ли неко више жели да живи у овим бастионима демократије и људских права!

Нисмо народ који памти. Брзо заборављамо добро што нам је неко учинио. Пријатеље, савезнике, добронамерне..., очас смо потиснули из сећања. Иста ствар је и са онима што су нам нанели зло. Чак и најгора зверства попут истребљења наших сународника, покрштавања, протеривања с родног тла, пљачкања имовине и затирања свега српског. И таквима смо знали да опростимо, али и да заборавимо сва непочинства.

Нас ниједна невоља не може да заобиђе. Па чак и оне најтеже. Ратови, санкције, непријатељска пропаганда. Наравно, лажна и злонамерна. Да бар хоће природа да нас поштеди. Кад оно, неће. Напротив. Зими пада снег. Кад му време није. Ваљда! Напада тако до колена. Негде до појаса. Чак и више. Онда престане саобраћај на путевима. А људи заглављени у снегу. Није лако. Треба то спасити. Извући из сметова. Телевизијске камере да сниме. Понављам, мука је то.

Изгледа да смо дефинитивно успорили на путу ка Европској унији. Дакле, Европа која нема алтернативу још ће причекати да јој се Србија баци у загрљај. Додуше, нисмо само ми у фази нестрпљивог ишчекивања. Ништа нису у бољој ситуацији ни Албанци из Албаније. Као ни они с Косова, а рекао бих ни њихови сународници из Метохије. Мада назив Метохија нешто није омиљен код „Косовара“, како их од милоште називају Европљани и остатак „слободног света.“

Мирно српско море, фигуративно речено, усталасао је извесни пекар из Борче. Човек је брат власника пекаре, обојица Албанци, што је овде изузетно важно, и баш тај несташни брат сликао се за друштвене мреже са симболом двоглавог орла. То је симбол велике Албаније. Многи Срби су тај гест схватили као провокацију.

Србија је земља чуда. Више пута поновљено. Сада и доказано. Пре неки дан сазнасмо да Војска Србије неће дозволити државни удар у Србији. А данас, министар војни, други човек Београда (да ли други?) и један од омиљенијих посланика најављују штрајк глађу.

Неким чудним случајем на једној овдашњој телевизији с националном фреквенцијом управо се репризира чувена енглеска серија „Мућке“.

Андрић није баш мислио на ОВО! А да ће проћи, то јест, нестати, биће свакако, само не знамо кад.

У последње време, (да не буде забуне, није још наступило оно последње), чује се тврдња највиших представника наше миле Отаџбине како је устала пристојна Србија да сачува државу Србију. Од оних споља, исто тако и од ових изнутра! Чини се олако изговорене речи. Као и много пута до сада.