Колумне

У време док се улица Леле Поповић, популарни "Бањски друм" генерално сређује, све више возача бира алтернативне правце.

Опречна су мишљења о квалитету живота у „младим балканским демократијама“. Најпре су подељене тврдње колико уопште има демократије у новонасталим државама. Па онда стандард грађана, економске (не)прилике, углед државе, слободе, поштовање основних грађанских вредности, корупција, криминал, несигурност, нефункционисање државних институција, све до тога да ли неко више жели да живи у овим бастионима демократије и људских права!

Свако од нас има своју тамну страну: оно што Јунг дефинише као архетип сенке. Људи се стиде и плаше те сенке, која је део њихове личности, и чак негирају њено постојање. Али, ако нешто не желе да буду и не признају да постоји оно што јесте никада неће стићи у средиште себе. Од сенке се не бежи, у њу се гледа.

Диоген нема фб профил, а нема ни Декарт. Зато нису међу пријатељима просечног корисника фејсбука. Они не мисле, па да постоје, него лајкују, дакле не постоје.

Нисмо народ који памти. Брзо заборављамо добро што нам је неко учинио. Пријатеље, савезнике, добронамерне..., очас смо потиснули из сећања. Иста ствар је и са онима што су нам нанели зло. Чак и најгора зверства попут истребљења наших сународника, покрштавања, протеривања с родног тла, пљачкања имовине и затирања свега српског. И таквима смо знали да опростимо, али и да заборавимо сва непочинства.

Нас ниједна невоља не може да заобиђе. Па чак и оне најтеже. Ратови, санкције, непријатељска пропаганда. Наравно, лажна и злонамерна. Да бар хоће природа да нас поштеди. Кад оно, неће. Напротив. Зими пада снег. Кад му време није. Ваљда! Напада тако до колена. Негде до појаса. Чак и више. Онда престане саобраћај на путевима. А људи заглављени у снегу. Није лако. Треба то спасити. Извући из сметова. Телевизијске камере да сниме. Понављам, мука је то.

На овогодишњем арт фестивалу „Деветка“, који се одржава од 14. до 22. јуна у Беграду, уз бројне музичке саставе из Србије и иностранства учествује и Милан Петковић Трио.

Алексинац је некада био град рудара и град бокса. Онај ко је смео да се спусти неколико стотина метара под земљу, смео је и да се опроба у рингу, претпостављам, па је тако и настао боксерски клуб „Рудар“ из Алексинца. И наши боксери су проносили име нашег града широм Србије, Југославије, али и Европе, на радост и уз понос грађана Алексинца.

Изгледа да смо дефинитивно успорили на путу ка Европској унији. Дакле, Европа која нема алтернативу још ће причекати да јој се Србија баци у загрљај. Додуше, нисмо само ми у фази нестрпљивог ишчекивања. Ништа нису у бољој ситуацији ни Албанци из Албаније. Као ни они с Косова, а рекао бих ни њихови сународници из Метохије. Мада назив Метохија нешто није омиљен код „Косовара“, како их од милоште називају Европљани и остатак „слободног света.“

Има једна колективна карактерна црта у нас, бар код већине, а та црта јесте да та већина воли да буде главна без обзира да ли је способна, дакле да ли зна и да ли има лидерске способности. Небитно - зато скупи климоглавце и послушнике па води главну реч, а то што ствари крену још горе и све оде у пм, њима није битно. Важно да они, просечни и неуки, доминирају.