Ко је пристојан у Србији?

Шта значи то да је устала пристојна Србија? И ко чини ту пристојну Србију? Ако треба судити по месту где су изговорене ове речи (митинг у Лесковцу у режији владајуће гарнитуре), онда би ту пристојну Србију чиниле присталице власти, оличеној најпре у председнику Србије. Десет хиљада одушевљених грађана Лесковца, како извештавају непристрасна и објективна средства информисања! По истој логици, многобројни митинзи у име будућности Србије, такође се могу окарактерисати као знак да је устала пристојна Србија. А сви они присутни на тим, вероватно предизборним скуповима, спадали би у те пристојне грађане. У Лесковцу десет хиљадарки, пет у Пожаревцу, три у Крушевцу, осам у Новом Саду, тамо једна, онде две..., наводим само фиктивно,  и дођосмо до неколико милиона! А овамо има нас само седам милиона у Србији!

С друге стране, окупљају се, али и шетају, за разлику од ових из прве групе, неки други грађани Србије. Не треба бити Аристотел па логички закључити да су то људи који нису пристојни. И да би од њих требало бранити Србију. На несрећу ти непристојни чак тврде да их има пет милиона! Ко ту заобилази истину? Намерно заобилазим једну другу реч. Хоћу да будем пристојан.

Верујем да се на скуповима које организује власт нађе мање људи него што телевизије и новине објављују. Такође је вероватно да се исти људи појављују на више скупова. То су махом они највише привржени власти и самом председнику. Такви не жале сопствени новац и време да путују из града у град. С једног митинга нас други. Колико да искажу захвалност за све постигнуте резултате у борби за бољу и лепшу будућност, за остварене успехе, једном речју да одају поштовање за све оно што имамо данас. А имамо се рашта и похвалити.

Ни ови што тврде да их има пет милиона, не говоре истину. Нема их толико. Јесте да су гласни, јесте да звижде у пиштаљке и трубе, лупају шерпама, скандирају у хору (није баш право скандирање), тако да изгледа да су бројнији него што стварно јесу, међутим, пет милиона је немогућа бројка. Но, вратимо се ми нашој пристојности. Признајем да сам увређен. Спадам у критичаре власти, али не мислим да сам због тога непристојан. Нити да од мене треба бранити Србију. Или од мени сличних. Пристојан човек поштује другог човека. Елементарно пристојна, васпитана особа никада неће изговорити за другога да је лопов, олош, шљам. Тек да је фашиста, то нормалан човек неће олако казати. За такве квалификације у Европи која нема алтернативу, а којој наводно тежимо, плаћају се астрономске казне. Није ни затвор недостижан за сличне квалификације. И, разуме се, ако нешто слично изговори јавна личност, дакле новинар, уметник, интелектуалац, он је завршио своју каријеру. О политичару који би за своје противнике рекао да су ђубрад, олош и слично, тај више не би јео државног хлеба!

Не каже наш народ узалуд „испеци, па реци“. Промућкај пре употребе. Мисли се на садржај у глави. Важи за оне који то поседују. Овакви какви смо, ту жељену Европу дочекати нећемо. Лепо нам кажу наводни пријатељи из Француске (министарка Француске у посети Србији недавно) да од пријема Србије у Европску унију за сада нема ништа. Заборавите и ону фамозну 2025. када смо бајаги били предвиђени за пријем. Јер у Европи је нормално да опозиција критикује власт. Да указује на лош рад, на недостатке, промашаје. Нормално је да се чује и другачији глас, да власт и опозиција укрсте мишљења у скупштини, на јавним дебатама, у политичким дуелима пред камерама. Власт одговара народу за своје деловање, а ваљда су део народа и они са другачијим мишљењем?

Ова објашњења би била сулуда и сувишна у једној Шведској, Данској, Немачкој, Швајцарској... Али, у Србији, Монтенегру, Албанији, Хрватској (чланици ЕУ), Северној Македонији, чим неко критикује власт одмах буде вређан и оптуживан као непријатељ. Хоће да руши државу. L' etat, c' est moi, - Држава, то сам ја, приписано је Лују XIV да је изговорио. На крају седамнаестог века. Ипак, нити смо ми Француска, нити смо у седамнаестом веку. И не би требало неко себе да доживљава незаменљивим, јединственим, најбољим. Гордост је највећи грех. За једног хришћанина. Макар за православног хришћанина. За протестанте не могу да тврдим. Нису ми узор, чак и да је Вебер у питању. Зато би ови протестанти у Србији (мислим на оне што протестују против власти и шетају улицама, не на верску припадност) морали збиља бити пристојнији од оних против којих се буне. Нека у својим запаљивим говорима избегавају еуфемизме попут издајника, лопова, криминалаца... Каже се да се „клин клином избија“, али би пристојни, васпитани и уљудни морали пристојније, васпитаније и уљудније да се понашају. Да једном у Србији дочекамо да истински бољи замене горе од себе. До сада, колико памтимо, педесетак година уназад, све промене би могле да се опишу опет народном изреком „сјаши Курта да узјаши Мурта!“