Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

КОШАРЕ: Заклели се Албанци да неће стати српска нога, а ипак је стала!

rss

11.03.2016. Политика – Милан Галовић

Како су Зоран Влашковић и Михаило Меденица прошли кроз албанска села и обишли поприште најтежих борби у рату 1999. године.

После повлачења Војске Југославије из рејона карауле „Кошаре” на албанској граници у јуну 1999. године, након потписаног Кумановског споразума, којим је окончан рат НАТО-а и СРЈ, први Срби који су се тамо вратили били су новинари.

Зоран Влашковић из Косовске Митровице и Михаило Меденица из Београда, у одвојеним, слободно се може рећи – акцијама, обишли су поприште најжешћих борби у рату 1999. године.

– Троје нас је ишло у потпуној илегали, пролазећи кроз Рудник, Пећ, Дечане, Јуник и више других чисто албанских села. Одабрали смо зиму и снег због мањег ризика да сретнемо неког на путу од Батуше према караули. Али нисмо били много сумњиви јер смо имали на ауту КС таблице, у то време јединствене на Космету.

Најтрагичнија збивања на најлепшим местима
Некако увек тако бива да се на најлепшим местима догађају најтрагичније ствари, а Проклетије и део где се налазе Кошаре, једно су од најлепших места на којима сам био, истиче Меденица. Иначе, и Батуша и читав крај и данас подсећају на 1999. годину – све стоји као да су борбе тек утихнуле, читав круг карауле пун је војне опреме ОВК-а и упозорења „Пажња-мине!”

Возач је остао код аута изнад села Батуша, јер даље се није могло због великог одрона. Другар и ја смо пешице два сата и петнаест минута пешачили по великом снегу до карауле. Несмотрено смо промашили караулу и бар пола километра ушли на територију Албаније, пола километра испред албанске касарне. Враћајући се нашли смо караулу. Бар 15, 20 минута били смо на караули.

Стално смо помишљали наићи ће неко и ето проблема. Али никог није било, мада су се у снегу виделе људске стопе које је прекрио новији снег. Нормално да је постојао страх кад се зна да су се Албанци заклели 1999. године да у том рејону српска нога неће никада крочити – каже Зоран Влашковић, новинар „Јединства”, који је Кошаре обишао 11. фебруара 2011. године.

Од силних НАТО бомби зграда карауле је поклекла, са рушевине су однети сва дрвенарија, прозори, врата и кров. Околни објекти су, каже Влашковић, такође срушени. Тако данас изгледа некада најлепша караула у Југославији. Око рушевине данас, видело се то по траговима у снегу, пролазе дивљи вепрови, медведи, вукови и лисице.

Репортажа Михаила Меденице, тада новинара „Прес магазина”, објављена је почетком априла 2011. године, око месец дана након што је био на Кошарама.

– На Кошарама ми је током рата био брат, као припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ, а и сам сам био војник на Космету, тако да сам причу о највећој и најтежој борби током рата – паклу Кошара, одлично знао, и због тога сам једноставно морао да одем горе – каже Меденица, који је добро знао став Албанаца који су му пренели приликом претходног неуспелог пута на Кошаре: „Са Србима само ватра и крв!”

Херојство без споменика
Још нема ниједног споменика погинулим српским херојима на Кошарама. После мог текста јавило ми се Удружење мајки погинулих војника „Вера, љубав, нада”, каже Влашковић. Породице несталих војника обратиле су се надлежним државним органима, чији представници су тврдили да се на Кошарама због мина не може трагати за несталима. После тога обављена је прва потрага за гробовима страдалих војника.

Било је то 2009. године, када су их мештани Јуника опколили и после задржавања и претњи пустили, након што се Меденица позвао на познанство са високим официром КПС-а. Две године касније одлучио је да проба поново, овог пута ангажујући Албанца као водича и возача.

– Реч је о бившем борцу ОВК-а који је, за новац и после шест месеци преговора, пристао да ме води на Кошаре, уз услов да не откријем његов идентитет. Овог пута због ризика нисам хтео да водим фоторепортера са собом, већ сам понео фотоапарат – објашњава Меденица.

Одлучио је да заобиђу Јуник, па су из Ђаковице кренули према Батуши.

– У Батуши су нас зауставили чим смо ушли, јер нема другог разлога проћи кроз село, осим ићи ка Кошарама, али им је Албанац који је био са мном рекао да идемо до гробља са њиховим борцима и да видимо има ли дивљачи за лов у планини.

До локације зване Мусина кућа могло се колима. На том месту се налази и гробље терористима ОВК-а, погинулим у борбама за Кошаре, на коју за сваку годишњицу долазе највиши функционери приштинских власти, сматрајући „освајање” Кошара својом највећом победом. Одатле смо наставили пешке.

До карауле има око три километра, али је успон толики и снег до колена да се хода неколико сати, углавном смо ишли потоком. Корак по корак, јер је све још препуно касетних бомби и нагазних мина.

Када сам угледао караулу, вриснуо сам и потрчао, не марећи више ни за шта. Договор је био да се задржимо што краће, тако да сам за тих пола сата јурцао наоколо да видим и фотографишем што више, прекрстивши се, пољубивши зид карауле и запаливши цигарету за све погинуле наше витезове – каже Меденица.

(Политика – Милан Галовић)

Коментара: 0


# НАТО Кошаре Михајло Меденица Јунаци са Кошара
@



 

[ Додај коментар ]