Породични буквар (2)

Дете прогласише царем. Уједињене нације још 1956. године ставише га на трон. Дете на престо, а родитељ и наставник у служби остварења свих његових права. Права нису спорна, споран је начин на који се спроводила добра замисао. Када је начин погрешан, резултати су лоши, па и најплеменитија идеја пропада. Нажалост, док умире идеја, страдају и људи – сматра Милица Новковић. "То што није добро", каже, "у нашу земљу стигло је деведесетих година двадесетог века из материјално развијеног света."

– Принуда је анатемисана у васпитању. Предлаже се блага принуда, блага казна. Морам признати да ми тада није било јасно шта се подразумева под благом принудом. Данас разумем да је то врста негативног условљавања која искључује телесно и психичко кажњавање, а дозвољава ускраћивање свега чиме се дете награђује када је послушно. Брзо сам разумела да су и блага принуда и позитивна условљавања, казна и награда, штап и шаргарепа, у ствари, ауторитарна васпитна средства стара колико и човек – каже Милица и додаје да традиционална породица није знала за куповину детета.

– Пре само неколико деценија, у нашу традиционалну породицу угнездили су се ауторитарни модели правећи хаос непознат традиционалној породици. Отац, жена, дете, свако успоставља свој систем вредности. Свако би могао да оснује своју породичну странку јер свако има неке своје интересе које брани и не боји се да их брани, јер је батина и законом забрањена. Принуду у класичном смислу замењује блага принуда, која није ништа друго него кажњавање одузимањем материјалних задовољстава на које су навикли чланови породице.

Поред благе принуде, уведена је и плишана принуда у виду куповине човека, презаштићавања од рада, реда и живота. Најјача принуда клизи са екрана и такође је плишана јер делује индиректно. У таквој породици свако се бори да остане на врху пирамиде, не схватајући да је она већ срушена. У том отимању за врх непостојеће пирамиде права је клизавица. Свако жели да буде газда, да га други служе, да му други купују све што пожели. Основни ред непознат је савременој ауторитарној породици – закључује Милица Новковић.

Тако наша саговорница, схватајући замке понуђеног начина васпитавања, развија теорију свог професора Петра Савића, изумитеља овог модела, који је препознао ауторитарно васпитање као препреку духовном расту.

"Петар Савић теорију је развио 1932. године. Ја сам његов ученик и у пракси сам од 1973. почела да упражњавам његове методе. Двадесет година вежбала сам како да своје ученике у школи ослободим ауторитарних васпитних модела. Никада их нисам казнила недовољном оценом, јер је њихово знање морало сазрети. Безусловно чекање било је закон, али закон који је подразумевао свакодневни рад, на бази добровољности. Никада их ничим нисам поткупила да би се покренули на рад. Покретали су се сами када сам им несебично откривала све тајне учења, проводећи их храбро кроз мрачну шуму знања онда када су тражили моју руку.

Одушевљавало ме је сазнање да је одсуство ауторитарности доносило невероватан напредак у учењу, у односима између ученика и ученика, ученика и професора. Стваралачко васпитање спроведено само у предмету који сам ја предавала било је довољно да хармонизује емоције и ум и ученици су почели и све остале предмете да уче с љубављу. Схватали су лако да је све повезано, да је све једно. Више им није сметала ауторитарност родитеља и наставника, или су вешто знали да је предупреде и прихвате. Главни задатак стваралачког васпитања јесте како да пронађе што лакши и безболнији пут да се човек ослободи властите ауторитарности над другим и собом" – написала је Милица у свом „Породичном буквару“.