Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Pretraga
cirilica | latinica

Godišnjica 27. martovskog puča: Paralela i pouka

rss

27.03.2016. Miloslav Samardžić

Da li se 27. marta 1941. zaista tako mnogo Srba našlo na pogrešnoj strani? Da li je u pravu bila samo jedna minorna totalitarna stranka? Da li su pogrešili i oni koje smatramo najmudrijim Srbima, poput Slobodana Jovanovića i episkopa Nikolaja?

Milosav SamardžićPonovo ćemo, kao i svakog 27. marta, slušati komentare o vojnom puču i demonstracijama podške pučistima, na taj dan 1941. godine.

Vremenom, komentari su sve monolitniji i javno mnjenje je već blizu svojevrsnog konsenzusa: da su puč izveli plaćeni engleski agenti. U tom smislu, 27. mart se poredi sa 5. oktobrom 2000. godine.

Međutim, sva bitna dokumenta sada su poznata i vidi se da između 27. marta i 5. oktobra postoji velika razlika.
Vođe 5. oktobra nalazile su se na platnim spiskovima zapadnih zemalja, kao i cela njihova koalicija, zvana Demokratska opozicija Srbije. U izveštaju američkog Kongresa navedena je suma od 100 miliona dolara datih DOS-u, a to je bila samo jedna od mnogih linija finansiranja. Tada su stranci finansirali stotine novina, radio i TV stanica, desetine političkih partija i hiljade tzv. nevladinih organizacija u Srbiji.

Beograd, 27. mart 1941: Govor jednog od oficira-pučista

 

Beograd, 27. mart 1941: Demonstranti nose oficire. Obe fotografije su iz Vojnog muzeja na Kalemegdanu i do sada nisu objavljene

To nije bio slučaj sa izvršiocima dvadesetsedmomartovskog puča.

Ni jedan peni nisu tražili, ni dobili, generali Borivoje Mirković i Dušan Simović, majori Živan Knežević i Milutin Milovanović, poručnik Milorad Popović… niti ma ko od oficira koji su izveli puč.

Na platnom spisku stranaca nisu bile ni ključne civilne ličnosti, akademici Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić i drugi intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba.

Strani plaćenici nisu bili ni patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, bez čije podrške demonstracije ne bi bile onako masovne.

Na stranom platnom spisku nije se nalazila ni Demokratska stranka, koja će od toga dana postati najdominantnija, kako u emigraciji, tako i u okruženju generala Draže Mihailovića.

Strani plaćenici nisu bili ni u prethodnom periodu dominantni radikali.
Stranci nisu finansirali radio stanice i filmske žurnale, niti je pod njihovom kontrolom bila srpska štampa (izuzev komunističke, koju je finansirao Sovjetski Savez, ali to je druga tema).

Ukratko, britanski agenti nalazili su se u jednoj od dve Zemljoradničke stranke i u Srpskoj narodnoj odbrani na čelu sa vojvodom Ilijom Trifunovićem Birčaninom, a njihova uloga u puču bila je nebitna.

Puč od 27. marta 1941. podržala je ogromna većina srpskog naroda. Protiv je bio Jugoslovenski narodni pokret “Zbor“ Dimitrija Ljotića. KPJ je bila pasivna, s tim što su neki njeni delovi samostalno pokušali da se nametnu masama. Kasnije je ova partija potpuno falsifikovala događaje, tvrdeći čak da se ona nalazila na čelu demonstranata. Međutim, ti njihovi falsifikati su u novije vreme odbačeni i sada zapravo na sve strane slušamo ljotićevsku verziju, koju je tokom Drugog svetskog rata širila i nemačka propagandna mašinerija.

Kako, onda, oceniti 27. mart? Da li se zaista tako mnogo Srba našlo na pogrešnoj strani? Da li je u pravu bila samo jedna minorna totalitarna stranka? Da li su pogrešili i oni koje smatramo najmudrijim Srbima, poput Slobodana Jovanovića i episkopa Nikolaja?

Potpisniku ovih redova odgovor su dala dva spomenika palim Šumadincima u centru Kragujevca, jedan iz 1930-tih i jedan iz 2000. i neke godine.

Prvi spomenik je delo jednog od najboljih vajara onoga doba, Antuna Augustinčića. Sastoji se od četiri grupe od po dve figure ratnika, kao i od lika Šumadinke koja drži kraljevsku krunu (komunisti su joj posle odsekli ruku i na nju nakalemili venac, što je ispravljeno 1989. godine). Sve figure predstavljaju ponosne, čvrste i hrabre ljude. Njihova snaga i odlučnost su nadrealni. Celi kompleks spomenika, upotpunjen reljefima i uklesanim pobedonosnim godinama, izazivao je kod posmatrača pozitivna osećanja.

Spomenik palim Šumadincima u Kragujevcu iz 1930-tih

 

Detalj sa spomenika iz 1930-tih

Drugi spomenik je delo jednog lokalnog vajara i posvećen je Šumadincima palim u ratovima devedesetih godina. On je u svemu drugačiji od prvog. Ovde figure ne samo što nisu junačke, već asociraju na ljude-žabe. Ljudi-žabe vide se samo otpozadi, kao da kriju lica i oči, ako ih uopšte imaju. Nema uklesanih pobedonosnih godina, jer ih nije ni bilo. Izdaleka, spomenik nalikuje buzdovanu i od građanstva je dobio upravo taj nadimak: buzdovan. Kod posmatrača izaziva mučna osećanja.

Spomenik palim Šumadincima u Kragujevcu iz 2000-tih

Detalj sa spomenika iz 2000-tih

Prema tome, odgovor koji pružaju spomenici veoma je jednostavan i glasi: ono je bio jedan narod, ovo sada je drugi narod. Ovaj narod ne može razumeti onaj narod, već mu sudi prema sopstvenim kriterijumima. S druge strane, onaj narod ne bi mogao da razume ovaj narod.

Onaj narod je odbio strašne ultimatume 1908, 1914. i 1941. godine.

Ovaj narod više i ne zna koliko je besmislenih ultimatuma prihvatio.

Onaj narod vodio je uzastopno tri rata, sva tri puta je pobedio i srušio je tri neprijateljska carstva. U ratovima je glavnu reč imao oficirski kor. On je bio veoma cenjen i uticajan i kasnije – i on je izvršio puč. Da je neko rekao generalu Mirkoviću da je plaćenik, on bi to smatrao najvećom uvredom. Mirkoviću su 1942. godine Britanci zaista nudili puno toga da pređe na njihovu stranu u tzv. Kairskoj aferi, ali on im je rekao da bezuslovno podržava Dražu Mihailovića. U još većim iskušenjima našao se major Živan Knežević, kome je Mirković 27. marta 1941. poverio najvažniji zadatak: da uhapsi predsednika vlade Dragišu Cvetkovića. Kao principijelni šef Vojnog kabineta vlade Slobodana Jovanovića, Knežević je za Britance postao persona non grata broj jedan. Kasnije, 1944, Britanci su ga čak i uhapsili u Italiji, zajedno sa potpukovnikom Borislavom Todorovićem. Dva oficira pokušavala su da dođu u Mihailovićev štab, savršeno svesni rizika tog čina.
Ovaj narod je izgubio Drugi svetski rat sa užasnim ljudskim gubicima i smanjenjem teritorije od 50 posto. Onda je kolektivno podvrgnut tzv. metodu janičarenja, što je 35 godina kasnije imalo za posledicu masovno oplakivanje komandanta svojih ratnih neprijatelja, komunista.

Uopšte, posledice komunističkog poretka po javni i privatni moral stanovništva su nesagledive. Isto tako i posledice činjenice da su se tokom raspleta događaja i u seriji novih ratova, 1990-tih godina, na svim ključnim pozicijama u državi nalazili (neo)komunisti.

Zbog svega toga ovaj narod masovno prihvata ljotićevsko-hitlerovsko viđenje 27. marta 1941. Onaj narod, dakle, deluje ovom narodu kao masa čudaka. Dok bi onaj narod gledao na nas kao na bednike.

Popisi stanovništva svakih deset godina donose sve nepovoljniju sliku o brojnom stanju srpskog naroda. Međutim, prava slika stiče se tek posmatranjem znatno dužeg razdoblja. Srba je u 14. veku bilo koliko i Engleza, oko dva miliona. Pre 210 godina, uoči Prvog srpskog ustanka, Srba je bilo dvostruko više nego svih drugih Slovena na Balkanu. Danas je Srba dvostruko manje nego ostalih balkanskih Slovena.

Naravno, iz bezbroj razloga, svekoliko opadanje dešavalo se i mnogim drugim narodima: Šveđanima, Poljacima, Austrijancima, Mađarima…

Realno, Srbija 2012. ne može da vodi istu politiku kao 1912. godine. Ali, svakako bi bilo korisno da se pronađe neka varijanta između.

Dobrog primera za to od 1945. naovamo nema, jer su svo vreme na vlasti komunisti i njihovo potomstvo.

Ranije, dobar primer pružio je lider radikala dr Milan Stojadinović, a loš knez Pavle Karađorđević.

Stojadinović je vodio politiku neutralnosti sa opasnim susedima – Nemačkom i Italijom. Sa grofom Ćanom, italijanskim ministrom inostranih poslova, čak se dogovorio o podeli Jugoslavije između Srbije i Italije (južno od Splita, Bosna, Hercegovina, Slavonija…)

Međutim, knez Pavle je to rekao tradicionalnim hrvatskim saveznicima Britancima, koji su smatrali da se hrvatsko pitanje mora rešiti na drugi način. Na britanski pritisak knez smenjuje Stojadinovića i osniva vladu sa Hrvatima, koja proglašava Banovinu Hrvatsku, dodeljujući joj i neke teritorije koje su do tada pripadale srpskim banovinama. Stojadinović to naziva pravim imenom – državni udar – a knez Pavle ga u saradnji sa Britancima proteruje iz zemlje. Time on izaziva još veći odijum u stanovništvu. Pored osobe koja nečasno potupa sa maloletnim prestolonaslednikom, on je sada viđen i kao protivnik parlamentarne demokratije, protivnik stranke koja je imala većinu glasača, ali i kao zastupnik hrvatskih interesa. Reagujući na sve to, vodeći intelektualci osnivaju Srpski kulturni klub.

U novoj situaciji, knez Pavle je morao istovremeno da ispunjava zahteve Hrvata, koje su podržavali Britanci, i da strahuje od Nemaca i Italijana, koji su ga smatrali britanskim čovekom i koji su, u novim okolnostima, ponovo počeli aktivno da podržavaju Hrvate, kao i pre Stojadinovića.

Zato knez pokušava da popravi odnose sa Nemačkom i Italijom, posećujući Hitlera i Musolinija.

Njegov manevar ne uspeva i on biva izložen pritiscima Nemaca i Italijana da prihvati Trojni pakt. Takvo ponašanje Berlina i Rima prema “jakom čoveku sa Balkana“, Stojadinoviću, bilo je nezamislivo. S druge strane, bilo je nezamislivo da se protiv njega pokrene onakav narodni bes, koji je viđen 27. marta 1941, a koji je zapravo predstavljao kulminaciju nezadovljstva politikom kneza Pavla. To je suština 27. marta, a ne kasnije prenaglašena parola “Bolje rat, nego pakt“.

Kneževa misija je, tako, brzo okončana. Sada je on proteran, i to uz pomoć svojih “prijatelja“ Britanaca.

Uglavnom, pod današnjim okolnostima nije ni malo čudno što se rehabilituje i slavi knez Pavle, a ne Milan Stojadinović.

(“Sloboda“, Čikago, 25. mart 2012)

Komentara: 0


# Miloslav Samardžić pogledi
@



 

[ Dodaj komentar ]