Alekova duša je srce Srbije

subota, 30. januar 2016.

 Dragi Aleksandre, imenjače, jer Mihailo u prevodu znači: „Onaj koji bi voleo da se zove Aleksandar, ali, avaj, retrogradni kum” …

Elem, pišem ti i ja želeći da ti kažem - odlazim!

Daleko odavde, mislim od Beograda, čak u Niš, u tazbinu, za zimski raspust, i ne vraćam se bar do polovine februara!

Ne žalim se ni na šta, rekoh samo da ti javim jer znam koliko te zabole za otvorena pisma ovog tipa!

Mislim, zabole te u duši, jer znam da zaista činiš sve da Srbija postane država u kojoj će svako moći da živi od svog rada, i zato ne razumem ove što odlaze „trbuhom za kruhom“, jer kruha, vala, u izobilju, eno penzionere ne možeš ni suzavcem da isteraš iz kontejnera, ko da su domaćini slave, to se navadilo i osililo na tri obroka …

Tamo negde će im, misle, biti bolje, a zaboravljaju da si i ti kao dečarac težačio u jednoj londonskoj gvožđari, žuljao te isceliteljske ruke, imao sjajnu karijeru kao oštrač eksera ali si odlučio da se vratiš rodnoj grudi i ovde tupiš!

Htedoh reći - tupiš i zatupljuješ Srbiju bruseći je kao dijamant koji će ponosito stajati nak vrhu krune cara bez carevine ali s kamarom dvorskih luda, ponosno koračajući u obećano sutra za dve godine, jer toliko gladnima treba da sitnim koracima stignu tvoje proročke stope, u koje bi se moglo sliti jezero suza.

Suza radosnica, dabome, jer u rastrojstvu dođe čoveku ponekad da brizne u plač smejući se, al to rastrojstvo nije simptom ludila već borbe čoveka da prizna sebi ono što su ti odavno priznao nama: „Neprijatno je koliko nam dobro ide“!

I ide nam, zaista, u pi.du materinu, ali ima li ičega prirodnijeg i iskonskijeg od toga, jer odatle smo svi ponikli ali je kočničarima reformi i dežurnim kritizerima teško da to priznaju, tvrdeći da su svi do jednog došli na svet „carskim rezom“ i da s tom materinom nemaju nikakve veze…

Dakle, činiš sve da nas vratiš suštini; 28 sati dnevno radiš da stotine hiljada njih ne bi moralo ni sat, lenstvujući po biroima za nezaposlene i mlateći nekakvim diplomama ko onom rabotom po koprivi; uložila je ova vlast u nervno rastrojstvo Srbije kao kapitalnu ivesticiju, a niko ni hvala da kaže, već polovina nacije razgovara sama sa sobom, polovina ni sa kim, a ona treća (i to je vaš uspeh što imamo čak tri polovine) navrla da beži odavde!

Izvolite, srećan put, svi u vazduplohove pa pravac tamo gde nikome nije neprijatno koliko mu dobro ide, a zapitaćete se kakvi su to ljudi kojima ništa nije neprijatno i shvatiti bolnu istinu: bez obraza, srama, stida, briga, gladi, neplaćenih računa, dospelih kredita, zakrpljenih gaća i ostalih trica!

Toliko od mene, dobri moj Aleksandre, ako zatrebam - u Nišu sam!

Zam da te zabole, ali čuvaj dušu, treba Srbiji to bogastvo da ostane šta za nama kad ostalo razbagatelišemo Arapima i ostalim haiku investitorima!

Alekova duša je srce Srbije i najskuplja srpska reč, ostalo je rasprodato, a čega nema bez toga se može…

(Dva u jedan)