Nomen est omen!

No, vratimo se mi Latinima. Ono u naslovu znači da je ime predznak. Ime kazuje kakav je neko čovek. Recimo, Dobrica, Dobrosav, ukazuje da se radi o dobrom čoveku. Ratomir već ima sklonosti ka sukobima. Gorčila bi trebalo zaobilaziti u golemom luku. Daru, naravno, ne. Ili Ubavku, na primer. A šta s nekim ko se zove, to jest, preziva Mali? E, baš o malom se vodila žestoka polemika. Smeta nekome Mali što ga predložiše za ministra finansija u Vladi Srbije! Kao da će ministar nešto sam da odlučuje, da uradi, da preseče. Zna se ko se ovde pita!

Rekosmo neki zlobnici tvrde da Mali ne može biti ministar. Ne dolikuje. Mali da uradi nešto veliko! Ne uklapa se to. Nije samo prezime u pitanju. Mali je i rastom. Ko bajagi ministar mora da bude krupan čovek. Upečatljiv. Da impresionira svojim izgledom! Ovo su, razume se, gluposti. Nije ministar gardista Cara Dušana, pa da mora da bude visok najmanje dva metra. Ministar ima znanje. Neće on da se tuče s protivnicima. Ne treba mu koplje ili mač. On pobeđuje mudrošću, pameću, iskustvom... I što bi morao čovek mali rastom da ima neke komplekse zbog toga. Premda psiholozi tvrde nešto tako. Ljudi malog rasta, po psiholozima, često su isfrustrirane osobe. I baš ta frustracija ih tera da budu uporni, istrajni, preterano ambiciozni. Navodno je Napoleon zbog tog kompleksa malog rasta, i navodno je oskudevao u još nekim fizičkim atributima, pa je zato postao svirepi monstrum i osvajač! Ko će ga znati?

Ipak ovakva gledišta treba odbaciti. Kao i primedbe nekih drugih koji ministru Malom prebacuju da je falsifikovao doktorat, treći potežu njegovo sumnjivo bogaćenje, četvrti nezakonito držanje u fantomskom rušenju nekih zgrada u Beogradu. Baš u vreme dok je Mali upravljao gradom Beogradom!

Nepristrasan i objektivan posmatrač sa strane odbaciće sve ove besmislene kritike i napade. Da li je nečiji doktorat ispravan ili ne, odnosno da li je prepisan, ovaj srećni srpski narod dotiče kao lanjski sneg. Sve nemamo prečeg posla, pa ćemo da brinemo o nečijem doktoratu. I tako je otvoreno na desetine privatnih univerziteta po Srbiji, pa nek doktorira kome je volja. I ko ima para, razume se. Mislim za plaćanje ispita, školarine i šta sve ide uz to. I tako te doktorske diplome služe za zadovoljavanje sujete. Pravi doktori nauka već ne žive u Srbiji. Oni će svoje znanje i ime unovčiti na Zapadu. Nama ostaju doktori nauka u trendu!

Ni primedba da ako je neko stekao bogatstvo ne baš mukotrpnim radom i u znoju lica svog, u Srbiji ne bi trebalo da bude problem. Možda je pomogla tetka iz Kanade? Možda roditelji? Čak i da je malo omastio brkove u nekoj sumnjivoj privatizaciji, na nekom nameštenom tenderu, i ko zna na kakve se sve načine ljudi ovde dovijaju, što bi to nekome smetalo? Mnogi Srbi i veruju da vlast i treba da čine ljudi koji su krali. Kao, ovi se nakrali, pa neće više. A ako dođu neki novi, koliko će tek oni pokrasti? Takvi bi trebalo da objasne kog lopova znaju da se zadovoljio krađom i da je prestao više da zavlači ruku u državnu kasu ili u tuđe džepove!

Na kraju, ne i poslednje, kome smeta nekakvo rušenje straćara po Beogradu? Rušilo se da bi se gradilo novo. Vrlo važno da li je rušeno bagerima danju ili noću! Noću je i bolje. Manje je prometa na ulici. Građani zabavljeni praćenjem kulture na obojenim i srećnim televizijama. Mislim na onaj čarobni naziv „rijaliti program“. Trebalo bi da smo srećni što neko uopšte radi noću. Teške fizičke poslove. Doduše, te radnike i njihove nalogodavce neko davno nazva idiotima. Ali, vreme leči sve, pa i sećanje bledi. Ko je to idiot, više nije jasno. Da li onaj (oni) što su rušili? Možda oni što su naredili da se ruše? Ili će biti oni koji sve to posmatraju kao da se to njih nimalo ne tiče?

Miodrag Tasić