Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Neispričane priče

rss

26.03.2021. Boža Marković

Poznavao sam jednog biznis gospodina koji je govorio da "nije higijenski brčkati po mozgu čoveku", kada je govorio o nekoj temi. Time je hteo da kaže da se radi o nečem što je svima poznato, što se zna, ne treba objašnjavati, iako to smeta, dalje lebdi kao da se nije dogodilo i utiče na ponašanje ljudi u sredini i van nje.

Neispričane priče

Mnogi priznaju tu rečenicu, sa početka teksta, smatraju da su takvo ponašanje "preboleli", da je "lečenje" bilo uspešno, jer ih to ne dotiče, ali kao da zaboravljaju stil, metod, slikanje ispred panoa političke stranke, iako navodno njoj ne pripadaju, i lično ponašanje u vreme kada su to koristili, jer je to bilo u interesu društva, funkcije, ali prvenstveno u ličnom interesu. Ne treba to zameriti, jer je logično da svi mi kroz život prolazimo i da se menjamo na bolje. Problem je da to i pored svih "operacija" dalje koriste isti način nastupa, govora, ponašanja i jer su i dalje u svojoj funkciji "obrazovanja" svih oko sebe, jer se nisu promenili, nisu preboleli bolest, jer život treba živeti dalje, a da se i dalje dobijaju mečevi, da to samo njima treba, počev od slave do rezultata. Ostalima šta preostane, što bi se reklo pretekne, pa da se ne baci. Kao da drugi nemaju prava na pobede i blagostanja koje one pružaju onima koji osvajaju trofeje. Priča stara, ali i dalje samo "odabrani" nju koriste, jer su u tome više nego do kolena, naprotiv, celi su u njoj, i ne mogu iz nje da izađu, jer su pod teretom gliba i potrebe koja je kod njih veća, važnija i bolja nego kod svih ostalih oko njih, jer po tome se odvajaju od okoline i smatraju da je ona primer koga svi treba da znaju. 

Toliko kao uvod, a nastavak je neispričana priča stara preko 74 godina. U to vreme bilo je pitanje kako da se vlast osvoji. Pobednik nije birao sredstva. Napadao je iz svih oružja pri "razračunavanju sa prošlošću", odnosno sa ljudima iz prošlog režima. Trebalo je rasrbiti narod, obezbožiti, odvojiti ga od prošlosti, uliti mu nov način razmišljanja i ponašanja, okrenuti ga naopačke do nečega što mu nije jasno da tako treba, suprotno je tradiciji naroda i strano, jer ne znaju taj novi sistem, nisu sigurni da neće izgubiti i to malo imovine kojom su raspolagali. Primeri su brojni u smislu "da će na vrbi da rodi grožđe", da će osovine zamajaca i dalje da se okreću, ali oni koji su priče prenosili po zadatku su znali da nisu istinite, pa nisu ni znali da odgovore na pitanja ko će te osovine da pokreću. Na udaru je bilo sve, ceo stari sistem, vojska, obrazovne struktrure,  organizacija rada na selu, a bila je i crkva, kao i ljudi koji su radili za nju. Sveštenici su dobijali poruke upozorenja da "ne lažu narod, da mesi kolač...", nije se prezalo od zlostavljanja tih lica jahanjem popa, priča se o događaju u jednom selu u predgrađu Aleksinca i u novije vreme, ispričana je priča o tome koja se dogodila u Gornjem Suhotnu. Pisma upozorenja, pretnji i svedočenja o tome javno su prikazana i o tome je na bazi toga pričano baš u centralnoj crkvi, u predgrađu Aleksinca, pre dve godine. Možda ima i drugih primera, ali se za sada o tome ne zna.

Ovakve i slične, nalik  ovima, priče događale su se i u drugim krajevima, npr. u krušumlijskom kraju, čime je ovaj kraj po tome poznat, naročito po jednoj o jahanju popa koja je poznata javnosti iza 2000. godine.

Najgora je bila likvidacija. O tome se malo ko usuđuje da piše. Prvo, nije dovoljno poznato mnogo toga o tome, neki znaju ali se ćuti, po ko zna kom osnovu, neki to podvode pod omertu, zavet ćutanja, treće time se postavljaju mnoga pitanja zašto je to urađeno, koji je osnov, ko je to naložio, ko je vukao konce, zašto je taj izabrani izvršilac uradio baš to, zašto je taj povukao oroz, a ne neko treći? Pitanje je šta je bilo sa takvim izvršiocima posle, šta se sa njima događalo, njihovim porodicama i mnogo toga oko njih? U svakom slučaju ništa dobro. Ubeđenja su jača od tradicije i nikad je nisu prevazišla.

Jedan takav tužan i nemio događaj dogodio se u Gornjem Adrovcu 23. 4. 1947. Ubijen je paroh Božidar Dimitrijević. Velika blagodat koja je pala na Gornji Adrovac pogibijom Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog 20. 8. 1876. pala je u senku od krvi čoveka koji je samo vršio svoju službu. Ta krvava sen pala je i na crkvu Svetu Trojicu, koja je podignuta Nikolaju Rajevskom u čast i za nezaborav, jer su u tu crkvu iza toga zamrli obredi venčanja, krštenja, opela i drugih duhovnih činodejstava. Ljudi su preko noći prestali da idu u ovu crkvu zbog obreda, a crkva je time dobila još jedan težak udarac, koji je još više skrenuo narod sa puta vere. Ljudi su prolazili putem pored crkve, ali nisu u nju svraćali. Samo bi se pri prolasku pored crkve nemo prekrstili,  uz misli samo njima poznate.

Iza toga kolektiva zadruge G. Adrovca je smeštena u zgradi škole u dvorištu ove crkve, koja je propašću kolektive urušena, imovina razgrabljena od meštana, a slike ikonostasa ukradene, odnete u Italiju i prodate, po priči koja se i danas prepričava u selu. 

Sve ovo, osim priče o likvidaciji popa Božidara Dimitrijević, je u domenu seoske priče. Mnogi koji su po nešto više znali, izvršilac, pa i onaj ko je odneo slike sa ikonostasa u inostranstvu, su verovatno i sasvim sigurno pod zemljom, tako da su izvori sada već vremešni ljudi kojima su njihovi  stari, kao deci- unucima, pričali o tom događaju. Pop je stanovao u sredini sela, jer nije kao pop Žujović imao svoju kuću. Njegovoj susetki je jedan komšija, po pričanju njenih potomaka, čovek koji bi mogao da bude izvšilac ubistva, rekao u smiraj tog dana da dobro veže psa i da ga ne pušta, čak iako uporno laje. Kao da je znao šta će se dogoditi, pa je time obezbedio prolaz do kuće u kojoj je stanovao pop i beg sa mesta zločina. Upravo tako, u neko doba čuli su se pucnji, lajanje pasa i šumovi koraka nekoga koji je tu morao da prođe. Sve ostalo je poznato, pop je ranjen, ali zbog "nesnalaženja" oko prevoznog sredstva za njegov prevoz do bolnice, on je izdahnuo pre nego što je odvežen u  bolnicu.

Šta se iza toga događalo u svim mestima je poznato. Zna se da omladina smela da organizuje neku igranku ili okupljanje ako se ne dobije dozvola od milicije. Mnogi zapisi po selima su posečeni i zaboravljeni, kao i u Žitkovcu. 

Žitkovac je imao četiri zapisa, jedan levo iza barskog mosta, jedan na mestu gde je bilo staro i rimsko groblje, jedan iza ambulante i jedan desno od Donjesuhotničkog potoka, iza sadašnjih prvih kuća. Zna se ko je naredio seču zapisa ne mestu gde je bila prva lokacija žitkovačke crkve, što je plaćeno iznenadnim nestankom mladića iz te kuće, koji je naprasno umro, priča se.

Zavetine nisu smele da se održavaju u crkvenim dvorištima. Ko je prekršio to pravilo imao je posla sa milicijom, kako organizatori tako

i oni učesnici u tome i harmonikaši, kao npr. u slučaju pok. Živomira Milićevića, biv. iz Jakovlja. Neki du dobili po koji pendrek po turu, neki prijavu i kaznu, a vreme je išlo u prilog svemu što je novo, ali i zaboravu koji je danas sve veći, što "operisani" koriste.

Ima još dosta toga, što će se vremenom ispričati, ali pitanje je, jer malo toga može u glavama ljudi da se promeni u kratko vreme. Mnogi su imali velikih problema u ovom međuvremenu, mnogi su nestali, mnogi nemaju uslova za to, tako da je sudbina novih svedočenja vrlo neizvesna. No, nada ostaje, a vreme će pokazati ko je u pravu.

Tekst: Boža Nesvrćanin

Ilustracija sa sajta "Tajne grobnice"

Komentara: 0


# Boža Marković - Nesvrćanin
@



 

[ Dodaj komentar ]


Budite obavešteni

Dozvoljavam da mi ovaj portal dostavlja obaveštenja o najnovijim vestima