Kultura srpskog i ruskog naroda

U Republici Srbiji ima 8, 8 miliona hektara zemljišta. Obradivo je samo 4, 2 miliona hektara, od koga se ne obrađuje jedan milion. Dva miliona hektara su šume, livade i pašnjaci.

Ostalo je izgrađeno ili pripada građanima sa posedima na kojima su stambeni objekti u kojima se živi. Po tome smo takođe poznati, jer sa Češkom predstavljamo zemlje koje imaju najveće okućnice u Evropi. Šta to znači!? Taj potencijal je pored što je u rukama države u vlasništvu pojedinaca. Zavide nam na tome i imaju na čemu. Privatna svojina je u posedu naroda, ali to govori i o jačini društva. Na svu tu imovinu plaća se porez, stambene zgrade i kuće se održavaju, a za to se izdvajaju značajna sredstva i što čini društveno i privatno bogatstvo RS. Naša društvena i pojedinačna snaga je velika, jer se u sve to stalno ulaže. Jesmo siromašniji kao narod, ali ne svi, jer ima i dosta bogataša.

Impozantan potencijal. Bogati ljudi ili u svoj posao što je razumljivo, daju pomoć u cilju oslobođenja od poreze, ali malo ima dobrotvora, zadužbinara i davalaca za opšte dobro. Njih je u vreme KSHS bilo mnogo.

Vratimo se neobradivom zemljištu. Tih neobradivih milion hektara treba da se stavi u funkciju. Nije jednostavno, ali svaki vlasnik, a najviše država trebaju da se zamisle nad tim, posebno u ovo  vreme specijalnih vidova operacija u Ukrajini.

Zamislimo samo koliko bi prinosa bilo na njivama: žita kukuruza, industrijskog bilja, vinograda, voćnjaka, a koje već godinama niko ne obrađuje? Vinogradi kao i sve zemljoradničke zadruge su uništene. To uopšte ne bi bilo beznačajno sa aspekta prihoda koje bi ostvarili pojedinci i država.

Bilans prihoda bio bi znatno veći, pogotovu što bi nadomestili naše i svetske manjkove hrane. Cilj veće proizvodnje hrane je veoma daleko, ali dostižan. Kako? Po poznavaocima ekonomskih parametara izvan Srbije vrlo jednostavno! Cene naših roba su dosta niske u zemlji, a u odnosu na Evropu su manje za nekoliko stotina puta. Uvozi se lošija roba, a naša kvalitetna se izvozi po niskim cenama.

Povrtari smanjuju proizvodnju i po uzoru na "bostonsko ispijanje čaja" nude robu u bescenje ili poklanjaju, a stočari prosipaju mleko. To govore poznavaoci i kažu da je vreme da se sve cene približe evropskim i svetskim. Time bi bili blizu Evropi i svetu, a visina cena proizvoda bi bila motiv više da se uloži u razvoj poljoprivrede i sa strane države, ali i iz izvora građana.

Kažu ako to ne uradimo bićemo poslednji po pameti u svetu, što ne odgovara snalažljivosti i umeću naših ljudi. Mnogi su dostigli neki svetski nivo, npr. malinari, proizvođači jagodičastog voća, šumskih voća, i plodova, kupina i dr., ali nedovoljno, jer milion i više hektara brdskog zemljišta nije privedeno poljoprivrednoj, šumskoj i privrednoj nameni.

Proizvođači ne osiguravaju useve i trpe štete od nepogoda. Cena maline prošle godine na početku berbe bila je 380,00 dinara, na kraju berbe oko 800,00 dinara, a kažu da je danas već 1.200,00. Naravno i troškovi rastu, ali prošle godine sa ovim cenama na hektar površine prihod je bio, uprkos suši, oko dva miliona dinara. A uz to nedostaje radne snaga, pa dolaze berači iz Bugarske, Rumunije, Moldavije i Albanije.

Bolja je sada već situacija sa jagodom, a biće i sa drugim voćima zbog svetskih dešavanja, podbacivanja roda, kao prošle godine za malinu, u Poljskoj, Argentini i svetu. Zamislimo kolika je cena naše maline u Dubaiju gde se porcija sladoleda ukrašava samo jednom malinom! Košta basnoslovno! Nezamislivo za srpska shvatanja!!!

U stočarstvu, ratarstvu, povrtarstvu, vinogradarstvu i drugim granama poljoprivrede cene rastu što govori o tome da će računica za proizvođača biti sve bolja i bolja, jer sve svetske okolnosti nama idu naruku. Prilika je da se na tome zaradi, profitira i naplate svi dosadašnji gubici proizvođača hrane i poljoprivrednika. Vredi li da se zato milion i više hektara obradive površine počnu da obrađuju?

Vredi i te kako! Država konačno mora da stane iza svih poljoprivrednika i zajedno sa njima još više poveća društveno i privatno bogatstvo svih učesnika u lancu proizvodnje žita, stoke, mleka, meda, voća, povrća, vina i rakije i svega drugog što naša poljoprivreda može da pruži. 

Za Opštinu Aleksinac poznati su podaci o velikoj proizvodnji hrane u svim oblastima i stočarstvu. To nastojanje treba još više da se pospešuje opredeljenjem većih sredstava u budžetu za poljoprivredu. Izvesne planove oko navodnjavanja treba aktivirati na novu države. 

To je prepoznato na nivou države, a verujemo da će se tako odgovorno ponašati i naša lokalna zajednica, jer od toga može da očekuje samo korist, a ne da se stvaraju industrijske zone na plodnom zemljištu, što nije racionalno i niko u svetu to ne čini.

Sada je vreme je za sakupljanje meda. Poznavaoci prilika kažu da je 35 posto pčela na svetskom nivou nestalo. To je opasnost i po čoveka i poljoprivredu, jer pčele imaju veliku funkciju u poljoprivredi za oprašivanje, ali i zbog prinosa meda čija cena, posebno, srpskog je značajna zahvaljujući Savezu pčelarskih organizacija Srbije.

Interesantno je reći da je važno za našu sredinu da je pre rata predsednik pčelara Srbije bio Marjan Stojiljković, iz Mozgova, oficir vojske u rezervi KSHS. On je učinio dosta za razvoj pčelarstva Srbije, mnogima je prenosio tajne gajenja pčela u regionu i Srbiji.  Njegov spomenik na starom groblju u Aleksincu je u znaku pčela, koje ga u kamenu ukrašavaju. Time se bavio i njegov sin Dušan- Betoven, monopolski radnik, čiča Bore Džuleta, poznatog trgovca iz Aleksinca.

Danas je predsednik  SPOS Žitkovčanin dr Rodoljub Živadinovi, epidemiolog i direktor Doma zdravlja Aleksinac. Čovek koji je mnogo učinio izgradnjom pogona za otkup meda sa zaštitnim znakom Srbije i cenom koja je dobra i visoka, kažu na evropskom nivou, gde je konkurencija velika. Ali kvalitet i  visoko postavljeni standard u proizvodnji odličnog srpskog meda su visoki i to nas izdvaja na evropskom tržištu meda.

Mobilnost i opremljenost pčelara da sele košnice uz praćenje dobre paše su neophodne da se ostvare dobri prinosi, koji će samo tako biti dobri. To se vidi ovih noći kada se na specijalnim prikolicama iz Žitkovca voze košnice ka Mozgovi, Sokobanji. Veštački med ugrožava siguran prirodan med i stvara lošu sliku o kvalitetu srpskog meda u svetu. Razna zagađenja prirode ugrožavaju pčelinjih društava i pašnjaka za pčele.

Uz to obilujemo prirodnim izvorima voda, arterskim vodama i bunarima koji imaju kvalitetnu vodu, tipa bebi vode, neophodne u proizvodnji hrane za decu i kvalitetne vode za piće. U Opštini Aleksinac na području Žitkovca, Nozrine i Donje Suhotna ima sedam takvih izdašnih izvora koji bi davali velike količine vode za piće za potrebe zemlje i izvoz. 

Uzgred postoji izvestan potencijal kod povratnika iz inostranstva koje bi trebalo podsticati odgovarajućom poreskom politikom da ulažu u Srbiju, a ne da im novac stoji u stranim bankama za niske kamate. Nadležni bi u tom smislu trebali da razgovaraju sa tim našim ljudima, koji bi se  uz dobre uslove i garancije drugačije ponašali. Mnogi stranci su u mešovitim brakovima, tako da samim njihovim dolaskom da žive u našoj sredini i zajednici trebalo bi ih privoleti da svoj kapital plasiraju kod nas. Posebnim sredstvima treba podspešiti rad i ulaganje  reseljenih i izbeglih lica.

Na kraju nešto o uslovima za kretanje poljoprivrednih mašina, traktora i drugih mehanizovanih sredstava poljima. Uopšte uzev stanju atarskih puteva je podnošljivo. Briga Opštine Aleksinac je velika. Informisani su građani da se preduzimaju mere za uređenje prilaznim puteva do imanja. Stanje poljskih puteva, koji spajaju stare, treba popraviti ka delovima polja koja su pod šumama i pašnjacima, za dovoženje košnica pčela do pašnjaka.

Ti putevi su od onih koji se bave dozvoljenom i nedozvoljenom sečom bagrema i šuma zbog rada u toku cele godine i u svim vremenskim prilikama iskopani da obična mehanizacija ne može da se kreće njima. Mnogi putevi su izorani, zasejani su pšenicom i drugim poljoprivrednim kulturama, suženi su njihovom obradom i urasili u šiblje, tako da su prohodni samo za veće traktore i priviknute vozače, kojima nije cilj da vlasnik dođe do svog imanja, izveze košnice pčela do bagrema na pašu ili sam poseče drva za ogrev. 

Dolazi zima, a energetska situacija nije povoljna. Dovoženje drva za ogrev bilo bi lakše ukoliko bi postojali putevi.

Brda su bila u proleće 1999. mesta gde je mnogo građana bežalo radi sklanjanja u vreme bombardovanja, jer su im kuće blizu mostova, železničke pruge, benzinskih pumpi, privrednih,  i vojnih objekata. Bilo, ne povratilo se, ali putevi su neophodni radi bližeg dolaska do grada na koji smo svi upućeni zbog mnogih razloga, odlaska poslom radi završenja neke obaveze, kod lekara i slično.

Napominjemo da su zbog nekih političkih razloga bili zapostavljeni putevi Gornji Adrovac - Loznac i Gornje Suhotno - Kamenica, ali zahvaljujući radom meštana i pomoći Opštine Aleksinac, u novije vreme, ti putevi su uređeni, nasipani i prošireni, tako da ljudi u nuždi mogu i kolima prečicom da dođu do grada, bliže i brže, nego zaobilazno preko Gredetina. 

Ovo stanje je poboljšano zbog Ruske spomen-crkve Svete Trojice podignute  Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom i započetom izgradnjom energane SR Nemačke u Gornjem Suhotnu.

Šarena crkva u Gornjem Adrovcu je značajna za razvoj seoskog turizma u ovom delu Opštine Aleksinac, ali za to je neophodno da se ovaj put do Gornjeg Adrovca i dalje do Loznaca asfaltira. Time bi se lakše dolazilo do ove crkve, što bi išlo u prilog razvoja turizma, ali i za druge potrebe u ekonomskom i održivom razvoju naših sela.

To tim pre pošto je zaplaniran kompleks u okviru porte gornjeadrovačkoj crkve. Turistička komponenta će  značajno unaprediti privredu ovog dela Opštine Aleksinac i stvoriti uslove da ljudi imaju veliki motiv za proizvodnju zdrave organske hrane koja bi se prodavala u okviru njihovih poljoprivrednih zadruga koje treba da se formiraju. Prodaja preko zadruge bila bi garancija da proizvodi brže dođu do kupca, budu jeftiniji, a novac se brže vrati proizvođaču. U Gornjem Adrovcu već postoje etno kuće i preuređene stare kuće u moravskom stilu za ekološki turizam, uz zdravu hranu, izvorsku vodu i čist  vazduh sa Jastrebca, Ozrena i Rtnja.

Pri tome treba imati u vidu da je predsednik Aleksandar Vučić podržao uređenje crkve ljubavi- našeg grofa Nikolaja Rajevskog - Vronskog i Ane Karenjine, kao i izgradnju objekta na dva sprata u crkvenoj porti sa kongresnom salom i drugim sadržajima za dolazak turista,  otvaranjem kampova, Studentskog doma - Rajevski za razmenu đaka i studenata Ruske Federacije i Republike Srbije i upoznavanja sa ruskom kulturom, istorijom i jezikom.

Time bi sporazum zaključen između Ambasade Ruske Federacije u Beogradu i Opštine Aleksinac iz 1982. o saradnji na polju kulture, jezika i istorije bio opravdan i obostrano koristan. Naši đaci i studenti bi išli u RF, a ruski studenti dolazili u Srbi radi izučavanja kulture, istorije i srpskog jezika. Mnogi studenti studiraju u RF i posećuju kamp u Vladivostoku za "Ambasadore buduće", koje organizovano tamo vodi Asocijacija ruskih diplomata i predsednik Nj.E. Ivanovskij i podredsednika Valerij Jegoškin, podredsednik- dečji ruski pesnik i čovek koji je mnogo učinio za unapređenje odnosa u kulturi srpskog i ruskog naroda. Društvo srpsko-ruskog prijateljstva "Pukovnik Rajevski" Žitkovac radi na obezbeđenju zemljišta za taj kamp.

Ova pitanja izgradnje opštinskih lokalnih puteva zaokružilo bi problematiku sela, seoskog turizma i posećivanju centara naše duhovnosti kojima obilujemo u Gornjem Adrovcu, Vitkovcu, Deligradu, Lipovcu i omogućilo bolju komunikaciju radi obrade poljoprivrednih imanja, ali i za potrebe kretanja uopšte, evakuacije u vanrednim prilikama, potrebe brzog dolaska do željenog mesta i sl. Prisustvo Rusko- srpskog humanitarnog centra u neposrednoj blizini Opštine Aleksinac trebalo bi iskoristiti u zajedničkom cilju i produbiti postojeću saradnju, čije prisustvo je očigledno na Šumatovcu, Gornjem Adrovcu i Deligradu, prilikom obeležavanja zlatnih datuma naše zajedničke istorije za koju nas vezuje bratstvo po krvi, veri i oružju.

Međutim treba reći da Rusi nisu zaboravili da su Srbi ginuli za Rusiju. O tome je podsetio 2012. Aleksandar N. Konamihin, sada prvi savetnik Ambasade RF u Beogradu, navodeći ime vodećeg generala u Borodinskoj bici: Mihajla Miloradovića - Krilatog. Ovaj znameniti general komandovao je centralnim frontom sa 37 generala, od kojih su deset bili Srbi. Pobedivši Napoleonovog generala Miroa, on i ostalih devetorica Srba dobili su plemićke titule, značajne položaje i imanja za komandovanje sa deset jurišnih husarskog pukova. Time je istaknuta uloga Srba, koji su naseljavali granične teritorije carske Rusije u to vreme na kojima se formirala ruska država, u pomoći braći Rusima u Velikom otadžbinskog ratu 1812. i kasnije