Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Неиспричане приче

rss

26.03.2021. Божа Марковић

Познавао сам једног бизнис господина који је говорио да "није хигијенски брчкати по мозгу човеку", када је говорио о некој теми. Тиме је хтео да каже да се ради о нечем што је свима познато, што се зна, не треба објашњавати, иако то смета, даље лебди као да се није догодило и утиче на понашање људи у средини и ван ње.

Неиспричане приче

Многи признају ту реченицу, са почетка текста, сматрају да су такво понашање "преболели", да је "лечење" било успешно, јер их то не дотиче, али као да заборављају стил, метод, сликање испред паноа политичке странке, иако наводно њој не припадају, и лично понашање у време када су то користили, јер је то било у интересу друштва, функције, али првенствено у личном интересу. Не треба то замерити, јер је логично да сви ми кроз живот пролазимо и да се мењамо на боље. Проблем је да то и поред свих "операција" даље користе исти начин наступа, говора, понашања и јер су и даље у својој функцији "образовања" свих око себе, јер се нису променили, нису преболели болест, јер живот треба живети даље, а да се и даље добијају мечеви, да то само њима треба, почев од славе до резултата. Осталима шта преостане, што би се рекло претекне, па да се не баци. Као да други немају права на победе и благостања које оне пружају онима који освајају трофеје. Прича стара, али и даље само "одабрани" њу користе, јер су у томе више него до колена, напротив, цели су у њој, и не могу из ње да изађу, јер су под теретом глиба и потребе која је код њих већа, важнија и боља него код свих осталих око њих, јер по томе се одвајају од околине и сматрају да је она пример кога сви треба да знају. 

Толико као увод, а наставак је неиспричана прича стара преко 74 година. У то време било је питање како да се власт освоји. Победник није бирао средства. Нападао је из свих оружја при "разрачунавању са прошлошћу", односно са људима из прошлог режима. Требало је расрбити народ, обезбожити, одвојити га од прошлости, улити му нов начин размишљања и понашања, окренути га наопачке до нечега што му није јасно да тако треба, супротно је традицији народа и страно, јер не знају тај нови систем, нису сигурни да неће изгубити и то мало имовине којом су располагали. Примери су бројни у смислу "да ће на врби да роди грожђе", да ће осовине замајаца и даље да се окрећу, али они који су приче преносили по задатку су знали да нису истините, па нису ни знали да одговоре на питања ко ће те осовине да покрећу. На удару је било све, цео стари систем, војска, образовне структруре,  организација рада на селу, а била је и црква, као и људи који су радили за њу. Свештеници су добијали поруке упозорења да "не лажу народ, да меси колач...", није се презало од злостављања тих лица јахањем попа, прича се о догађају у једном селу у предграђу Алексинца и у новије време, испричана је прича о томе која се догодила у Горњем Сухотну. Писма упозорења, претњи и сведочења о томе јавно су приказана и о томе је на бази тога причано баш у централној цркви, у предграђу Алексинца, пре две године. Можда има и других примера, али се за сада о томе не зна.

Овакве и сличне, налик  овима, приче догађале су се и у другим крајевима, нпр. у крушумлијском крају, чиме је овај крај по томе познат, нарочито по једној о јахању попа која је позната јавности иза 2000. године.

Најгора је била ликвидација. О томе се мало ко усуђује да пише. Прво, није довољно познато много тога о томе, неки знају али се ћути, по ко зна ком основу, неки то подводе под омерту, завет ћутања, треће тиме се постављају многа питања зашто је то урађено, који је основ, ко је то наложио, ко је вукао конце, зашто је тај изабрани извршилац урадио баш то, зашто је тај повукао ороз, а не неко трећи? Питање је шта је било са таквим извршиоцима после, шта се са њима догађало, њиховим породицама и много тога око њих? У сваком случају ништа добро. Убеђења су јача од традиције и никад је нису превазишла.

Један такав тужан и немио догађај догодио се у Горњем Адровцу 23. 4. 1947. Убијен је парох Божидар Димитријевић. Велика благодат која је пала на Горњи Адровац погибијом Николаја Николајевича Рајевског 20. 8. 1876. пала је у сенку од крви човека који је само вршио своју службу. Та крвава сен пала је и на цркву Свету Тројицу, која је подигнута Николају Рајевском у част и за незаборав, јер су у ту цркву иза тога замрли обреди венчања, крштења, опела и других духовних чинодејстава. Људи су преко ноћи престали да иду у ову цркву због обреда, а црква је тиме добила још један тежак ударац, који је још више скренуо народ са пута вере. Људи су пролазили путем поред цркве, али нису у њу свраћали. Само би се при проласку поред цркве немо прекрстили,  уз мисли само њима познате.

Иза тога колектива задруге Г. Адровца је смештена у згради школе у дворишту ове цркве, која је пропашћу колективе урушена, имовина разграбљена од мештана, а слике иконостаса украдене, однете у Италију и продате, по причи која се и данас препричава у селу. 

Све ово, осим приче о ликвидацији попа Божидара Димитријевић, је у домену сеоске приче. Многи који су по нешто више знали, извршилац, па и онај ко је однео слике са иконостаса у иностранству, су вероватно и сасвим сигурно под земљом, тако да су извори сада већ времешни људи којима су њихови  стари, као деци- унуцима, причали о том догађају. Поп је становао у средини села, јер није као поп Жујовић имао своју кућу. Његовој сусетки је један комшија, по причању њених потомака, човек који би могао да буде извшилац убиства, рекао у смирај тог дана да добро веже пса и да га не пушта, чак иако упорно лаје. Као да је знао шта ће се догодити, па је тиме обезбедио пролаз до куће у којој је становао поп и бег са места злочина. Управо тако, у неко доба чули су се пуцњи, лајање паса и шумови корака некога који је ту морао да прође. Све остало је познато, поп је рањен, али због "несналажења" око превозног средства за његов превоз до болнице, он је издахнуо пре него што је одвежен у  болницу.

Шта се иза тога догађало у свим местима је познато. Зна се да омладина смела да организује неку игранку или окупљање ако се не добије дозвола од милиције. Многи записи по селима су посечени и заборављени, као и у Житковцу. 

Житковац је имао четири записа, један лево иза барског моста, један на месту где је било старо и римско гробље, један иза амбуланте и један десно од Доњесухотничког потока, иза садашњих првих кућа. Зна се ко је наредио сечу записа не месту где је била прва локација житковачке цркве, што је плаћено изненадним нестанком младића из те куће, који је напрасно умро, прича се.

Заветине нису смеле да се одржавају у црквеним двориштима. Ко је прекршио то правило имао је посла са милицијом, како организатори тако

и они учесници у томе и хармоникаши, као нпр. у случају пок. Живомира Милићевића, бив. из Јаковља. Неки ду добили по који пендрек по туру, неки пријаву и казну, а време је ишло у прилог свему што је ново, али и забораву који је данас све већи, што "оперисани" користе.

Има још доста тога, што ће се временом испричати, али питање је, јер мало тога може у главама људи да се промени у кратко време. Многи су имали великих проблема у овом међувремену, многи су нестали, многи немају услова за то, тако да је судбина нових сведочења врло неизвесна. Но, нада остаје, а време ће показати ко је у праву.

Текст: Божа Несврћанин

Илустрација са сајта "Тајне гробнице"

Коментара: 0


# Божа Марковић - Несврћанин
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима