Kolumna Miodraga Tasića: Hleba i igara

Dakle, hleba i igara, da bi narod bio zadovoljan. Ništa novo i ništa originalno. Ali, funkcioniše i danas. Bitno je zabaviti mase nekim trivijalnim sadržajima kako bi ljudi posvetili pažnju nekakvim sportskim nadmetanjima, životima “slavnih ličnosti“, odnosno svakojakim rijaliti sadržajima. I onda su javne funkcije i poslovi prepušteni malobrojnoj „eliti“, a većina podanika ne brine o tome, recimo, koliko dugo se grade putevi, pruge, koliko koštaju, koliko je država zadužena, kome se i pod kojim uslovima daju povlastice da bi otvorio nekakav pogon u zemlji, šta će biti ako isti taj jednog dana utekne bez traga? I ko će da plaća takve eventualne promašaje? Ovo, doduše, nije sporno. Zna se ko će sve to platiti!

Na sreću u Srbiji rodila pšenica. Nije je suša pogodila, kao što je desetkovala rod nekih drugih poljoprivrednih kultura. Biće hleba. Pšenica se uveliko otkupljuje od seljaka. Po ceni od 18 dinara za kilogram. Istina, onu pšenicu što je kiša zakačila, otkupljivači plaćaju 15 dinara za kilo! Malo, čini se. Proizvođači, ratari, nemaju neku vajdu od takve cene hlebnog zrna. Flaša piva u prodavnici nije ispod 50 dinara. Kisela voda duplo skuplja od pšenice. I posle očekujemo da neko ponovo seje žito i živi od poljoprivrede. Biće toga sve manje. Dok jednog dana, verovatno ne mnogo dalekog, ne ostanemo bez ove najvažnije životne namirnice. Poput nekih država u okruženju.

Cena pšenice je niska najverovatnije da bi ostala prihvatljiva cena hleba za većinu stanovništva. Srbija, ipak, nije Rim da deli hleb besplatno. Hleb mora da se plati. Sa trenutnom cenom hleba velika većina ovog naroda može da priušti sebi makar veknu dnevno. Ima nekih koji ni to neće moći, ali to je neznatna manjina. Na kraju i za takve ima rešenje. Narodne kuhinje, donacije putem SMS poruka za gladne, a ni kojteneri nisu u potpunosti presušili. Nađe se pokoji zalogaj u njima!

Konstatujmo da hleba ne manjka. Zasad. Prvi uslov za sreću građana je ispunjen. Ne manjkaju ni igre. Svakojake. Televizije s nacionalnom frekvencijom, ma šta to značilo, trude se da narod bude svedok događanja uživo na raznolikim muzičkim takmičenjima mladih, srednjih, ali i već omatorelih i javnosti nepoznatih muzičkih genija. Omogućile su i prenos uživo u dogodovštine izabranih predstavnika nacije i gostiju u zatvorenim ekskluzivnim prebivalištima. Dokoni svet pomno prati svaki gutljaj, svaki zalogaj, svađu, seksualni čin stanovnika ovih izolovanih luksuznih boravišta. Posle glasaju pobednika. Po savesti i ličnim sklonostima. Valjda po principu similis simili gaudet – sličan se sličnom raduje?

Ipak, ništa bez sporta. Sport motiviše ljude da navijaju, obuzme ih patriotizam, raduju se pobedama, tuguju u porazu. Trijumf svog takmičara ili reprezentacije doživljavaju kao lični uspeh. Dive se pobednicima, veličaju ih, poistovećuju se s njima. Sportski velikani ponos su nacije. O njima se piše, govori, prati se svaki njihov korak, izjava, kupuju se majice s njihovim likom. Još ako su to osvajači medalja na evropskim ili svetskim prvenstvima, masa poštovalaca će se diviti do imbecilnosti. Što reče Radovan III.

No, i kod sportskih dostignuća postoji vrh. Olimpijske igre. Ko osvoji medalju na ovom najprestižnijem sportskom nadmetanju, slavljen je i veličan. Skoro kao pobednici igara u staroj Grčkoj. I onda su olimpijski pobednici nagrađivani, slavljeni, kipovi su pravljeni po njihovom liku, oslobađani su poreza, pesme su pevane o njima. Svetina je pobednike dočekivala s oduševljenjem. Čak su rušili gradske bedeme da bi pobednici s pratnjom mogli da uđu! Rekosmo, tako je i danas. Male, beznačajne države, neuspešne u ekonomiji, s manjkom demokratije i opšteprihvaćenih civilizacijskih tekovina, dobrim delom izopštene, u sportu vide svoju šansu. Ne žale se sredstva da se talentovana deca treniraju od malena u najboljim uslovima, da ih vežbaju najstručniji treneri, da im se pruži maksimalna podrška timova svakojakih eksperata. Da bi se osvojilo što više medalja na olimpijskim igrama. Olimpijsko geslo citius, altius, fortius – brže, više, jače, kod nadarenih olimpijskih predstavnika je pitanje života i smrti. A državama medalje su bile stvar prestiža.

Amerika i Sovjetski Savez su bili konkurenti u svemu, pa i u broju medalja na igrama. Ali i druge nacije su u olimpijskim igrama videle svoju šansu. Nekadašnja Istočna Nemačka osvajala je desetine zlatnih medalja. Rumunija, Bugarska, Kuba, nešto manje, ali su to bile jake sportske nacije. Istočnim Nemcima je najvažnijre bilo da prestignu Zapadnu Nemačku u broju medalja. Po svaku cenu. To jest, nije se žalilo da država odreši kesu. I uspevali su u tome. Raspadom komunizma sport u Nemačkoj nema onaj značaj kao ranije. Na poslednjim igrama u Tokiju ujedinjena Nemačka je osvojila samo deset zlatnih medalja! Bugarska tri zlata, a Rumunija samo jednu. Uz tri srebrne, jedva četiri medalje za nekadašnju sportsku silu. Svojevremeno je Nađa Komaneči sama osvajala više medalja nego svi rumunski sportisti danas!

Srbija se dobro drži. Čak devet medalja, od toga tri zlatne osvojili su sportisti Srbije na proteklim igrama u Japanu. Svaka čast. Imao se narod čemu radovati. Ali, imaju i osvajači medalja razloga za sreću. Srbija, čitaj predsednik Srbije obećao osvajačima medalja nagradu i obećanje ispunio. Zlatna medalja vredi samo 70.000 evra, srebrna šezdeset a bronzana pedeset hiljada evra. Isto tako, osvajači medalja će nakon četrdesetog rođendana doživotno primati sportsku penziju! Jedan dnevni list je pominjao cifru o tri prosečna lična dohotka u Srbiji. Trenutno je to oko 1.500 evra dinarske vrednosti! Za osvojenu zlatnu medalju! E, sada koliko vagona pšenice mora da proizvede seljak za jednu medalju? Koliko godina konobar mora da radi za istu tu medalju? Svaka ozbiljna država mnogo ulaže u poljoprivredu, ugostiteljstvo i turizam. Nisu to grane privrede koje će uzdići neku državu, ali su važne iz više razloga. Zapošljavaju mnogo radne snage, osiguravaju opstanak naroda u vreme ratova i kriza (setimo se sankcija), zadržavaju mlade generacije u zemlji. Da ne bi odlazili u beli svet trbuhom za kruhom. Ili hlebom, kako vam drago. Međutim, ako su ove privredne grane potcenjene, kao i neke druge uostalom, treba se okrenuti sportu. Vežbati i samo vežbati. Olimpijski komitet i tako stalno povećava broj sportova na takmičenju. Očekuju se da uskoro uvede nove olimpijske sportove; pljuvanje udalj,  skokovi u blato, natezanje konopca. Doduše, natezanje konopca je već bilo na programu olimpijskih igara 1900. i 1904. Treba ga samo vratiti poput golfa. I inače mnogo je sportova koji zadivljuju gledaoce. Skejtbord, sportsko penjanje, dizanje tegova i boks kod žena... Tako da bi natezanje konopca imalo smisla ponovo uvrstiti u takmičarske discipline. Mada će natezanja i te kako biti i ubuduće. Medalje će padati, a sve će to narod pozlatiti!

Miodrag Tasić