Kolumna Marije Ilić: Indeks

Na stranu što će i taj doček biti onlajn. Kako? Zašto? Ne znam. Do profesora nije. Među njima još uvek ima i onih iz vremena mog “studentovanja”. Možda je do toga što je vaspitački poziv u odnosu na to vreme, degradiran u priličnoj meri. Umesto da budemo prvi stepenik u vaspitno-obrazovnom sistemu, mi smo kamen spoticanja. Svaka nova reforma školstva krene od nas, mi je postavimo na noge, a ona umesto uzlaznom putanjom tu doživi svoj kraj. Umesto da uzlećemo u skladu sa Novim osnovama predškolskog programa (od milošte zvanih “Godine uzleta”), mi ateriramo čim izađemo iz vrtićkog okrilja. Nekad nas tretiraju kao prosvetu (kao npr.kad se smanjuju plate), a nekad nas svrstaju u čuvare i bebisitere. Mnogima je naš posao “luk i voda” i nužno zlo. Većini smo kolateralna šteta kada nam isplaćuju zaradu. Što jedna baka reče: ”Ćerko mnogo si dobra, al’ što nisi učila neku školu nego sad da kuburiš sa ovom decom.” Bilo mi je žao da kažem babi da sam završila fakultet i specijalizirala i da s decom ne kuburim nego... Nema veze.

Htedoh da poželim svim brucošima srećan i uspešan početak. Taj indeks koji imate u rukama, neka vam bude opomena da je svako znanje vaša neotuđiva svojina. Diploma košta puno samo kada se poštenim radom i učenjem stekne. Inače, danas se može vrlo jeftino kupiti i prodati, ali je tada bezvredna.