Kolumna Marije Ilić: Jedno proleće koje uvek boleće

Na današnji dan, 24. marta poslednji put sela sam u školsku klupu sa drugovima iz odeljenja, skoro svršenim maturantima Gimnazije i u neverici nemo smo gledali jedni druge na rastanku, gde svako odlazi u nepoznato. Bila je sreda, ali umesto da nas kao i obično propituje fiziku od koje smo strepeli, profesor je samo rekao: “Deco, idite kući, pa kad se vidimo...” Kad ili ako odjednom je zazvučalo isto.

Tog 24. marta, svi smo, kao u kakvom bunilu, priželjkivali da je uvedeno vanredno stanje samo mera opreza, a ne najava za sve ono što je usledilo. Prve sirene koje su oko 20 časova zaparale nebo nad našim gradom, paralisale su život, koji se narednih 78 dana nakon toga, a ni godinama posle, nije nastavio normalnim tokom. Da se sve to ne dešava nekome i negde tamo, bilo nam je jasno ubrzo, kada je naš grad stradao i to stradanje odnelo prve žrtve, one nedužne i bez ikakvog povoda i razloga. Ruševine koje je “Milosrdni anđeo” pod pokroviteljstvom Nato-a napravio, uspeli smo da saniramo, sem onih na duši. Te su trajne, uklesane i dan danas žive slike postale neotuđivi deo svih nas.Svaki dan, poput sekvenci horor filma mogu da prepričam u svojoj glavi od sumraka do novog sumraka, jer svitanja bilo nije. Svačiji je gubitak i svaka tuga naša, kolektivna. Iako smo živeli, radili, branili Maturski rad, iako su se deca rađala i Esmeralda progledala, iako pamtimo i druženja, iako su se desile i poneke ljubavi tada, iako smo videli nevidljivog i naterali ga da prinudno aterira, iako smo nastavili dalje i sastavili se u prostoru i vremenu, iako su prošla još 23 proleća sećanja ne blede. Svi smo stradalnici, premda smo preživeli, svi trpimo posledice mada nam naizgled ništa nije. Zbog čega ili koga? Da li je baš moralo tako?  Ko je nevin stradao, a ko je kriv preživeo, još gore profitirao? Kako to sada utiče na kvalitet i kvantitet naših života? Valjalo bi svakome od nas da se dobro razmisli u potrazi za ovim odgovorima. Ako ste zaboravili, zavidim vam. Ako ste uz to još i oprostili, prezirem vas. Ako vas sve ovo ne dotiče, blago vama, jer ste još uvek mladi ili ste na vreme pobegli odavde.

Danas, na 24. mart, u novo proleće, opet neki Gimnazijalci strepe od propitivanja, opet će neko progledati, opet će neka nova duša doći na ovaj svet. Naša je ljudska obaveza da se setimo jednog davnog proleća i da u tišini odamo počast nevinim žrtvama. A ona, moralna obaveza je da nastavimo pametno da živimo i ne dozvolimo da se ono što je bilo, ikada više ponovi.