Kolumna Marije Ilić: Kad jaganjci utihnu

Šta smo sve videli? Pa videli smo da se za vlast najviše bore ovi što su na vlasti. Zašto? Da su samouvereni i da pošteno obavljaju svoj posao ne bi bilo potrebe da se ovoliko angažuju. Te vozaj ljude autobusima tamo amo, skupljaj kapilarne glasove, ucenjuj, telefoniraj, podmićuj, sedi u frižideru, maši ručicama… znači strahota. Videli smo i da se sve može kad se hoće- asfaltiranje na koje se čekalo godinu dana op!- za dva dana. Videli smo vozove koji jure (al doduše ne i onog što nam maše kroz zatamnjena stakla), videli smo da  su plave uniforme u trendu (must have) ove sezone, videli smo sve i svašta- samo nismo videli nigde tv duel koji smo očekivali. Pa - deca ne daju. Deca su dozvolila pak, gostovanje u tok šou. Normalno. Tu smo saznali najbitnije- da niko nije nasledio lepotu od staramajke, kao i da sve opozicione predstavnike jednako smatra svojim. Ionako je sve ovo  (ne)kulturno zabavni program za (našu) decu.  Al’ milo im je da tu gde su, ovi na vlasti, i ostanu, iako samo uzdišu i kukaju. Njima je najteže. Šta smo još videli? Videli smo da na izborima imamo izbor zaista. Pojedinim kandidatima svaka čast. Bez padanja u vatru, bez spuštanja na niske grane, smireno i kulturno izložili su svoj program i odradili svoju kampanju profesionalno. Znaju oni da oni kojima se obraćaju, razumeju sve čak i da im se ništa ne kaže. Ali, lako je njima- nemaju šta da izgube. Bar su sačuvali svoje dostojanstvo. Do kraja. Neki su svoje uspeli da srozaju na minimum. Oni treći ga i nemaju odavno pa su najmanje morali da  brinu oko toga.

Iz ugla prosečnog glasača, to izgleda ovako: imamo već (ne)viđeno na vlasti i imamo nekog ko bi da se potrudi da uspostavimo neko normalno stanje u državi, dakle može da se bira. Ovi apstinenti misle: ma to se mene ne tiče, svi su isti. Ovi primorani (mada niko ne može da me ubedi da snaga slobodne volje nije jača od svega) da glasaju za nekog, vode se onom: “veži konja gde ti gazda reko pa makar crko i gazda i konj”.

Epilog: Studenti uvređeni procenom da vrede svega jednu crvenu izlaze na ulice. Prosvetari (i predškolci!)  u štrajku. Mlekari onomad protestuju. Prodavci na pijacama takođe. Poljoprivrednici u šoku. Kriza u najavi, Rusija i Ukrajina u ratu, svet u haosu,  šamaranje na dodeli Oskara, na našim adresama puno novih nepoznatih nam stanara koji su uredno dobili poziv za glasanje, a kod nas na tv-u blagost/ranje.

Mislim, a verovatno će me demantovati uskoro, da smo sada sve videli. Žali Bože ovijeh para utrošenih u putešestvija, epp i sve ostalo. Naših, narodskih para, otetih nam. Moglo je to za neke mnogo skromnije, a i manje glupo. Znamo se poodavno. Doduše, prsluke, odela, kačkete, a vala i frizure i šminku su neki i promenili, ali ćud nikada.

U međuvremenu, izabrana je najlepša srpska reč praskozorje. Dok je praskozorja biće i svanuća. Da li će nam i kakvo jutro u ponedeljak svanuti, od nas zavisi. Ima, međutim,  još puno lepih reči u našem jeziku. Jedna od njih je – tišina: Kad jaganjci (a naročito ovce) utihnu, pa dobijete priliku da se i vaš glas čuje.