Колумна Марије Илић: Индекс

На страну што ће и тај дочек бити онлајн. Како? Зашто? Не знам. До професора није. Међу њима још увек има и оних из времена мог “студентовања”. Можда је до тога што је васпитачки позив у односу на то време, деградиран у приличној мери. Уместо да будемо први степеник у васпитно-образовном систему, ми смо камен спотицања. Свака нова реформа школства крене од нас, ми је поставимо на ноге, а она уместо узлазном путањом ту доживи свој крај. Уместо да узлећемо у складу са Новим основама предшколског програма (од милоште званих “Године узлета”), ми атерирамо чим изађемо из вртићког окриља. Некад нас третирају као просвету (као нпр.кад се смањују плате), а некад нас сврстају у чуваре и бебиситере. Многима је наш посао “лук и вода” и нужно зло. Већини смо колатерална штета када нам исплаћују зараду. Што једна бака рече: ”Ћерко много си добра, ал’ што ниси учила неку школу него сад да кубуриш са овом децом.” Било ми је жао да кажем баби да сам завршила факултет и специјализирала и да с децом не кубурим него... Нема везе.

Хтедох да пожелим свим бруцошима срећан и успешан почетак. Тај индекс који имате у рукама, нека вам буде опомена да је свако знање ваша неотуђива својина. Диплома кошта пуно само када се поштеним радом и учењем стекне. Иначе, данас се може врло јефтино купити и продати, али је тада безвредна.