Otvoreno pismo roditelja male Anastasije

Umesto da ljudi, koji nam decu trebaju naučiti moralnim normama, priznaju grešku, i potrude se da istu isprave, tako da se slično više ne ponovi, spremni su da bezočno govore neistinu i svale krivicu na nas. Apsolutno nam je neshvatljivo, kako, uopšte mogu odgovorna lica iz gore pomenute škole, da prave aluzije u javnom demantu, na pokušaj da našem detetu obezbedimo najnormalnije školovanje, iz kojih proizlazi problem deteta da bi smo privukli medijsku pažnju.

Najsrećniji bi smo bili da se ništa od ovoga nije desilo. Ali njihov postupak je toliko neljudski, nemoralan i bezobrazan, zato ćemo se potruditi da javnosti objasnimo sve okolnosti, tako, da vam bude potpuno jasno sa kakvim osobama imamo posla u ovom slučaju.

Što se tiče prve i druge tačke njihovog objašnjenja, tačno je da nismo u sekretarijatu škole. Zato što dotle nikad nismo ni stigli. Zbog specifičnosti koje sa sobom nosi zdravstveno stanje našeg deteta, prvo smo se obratili pedagogu škole da bi objasnili ceo slučaj. Da bi dobili odgovor da su već upoznati sa slučajem (odakle, i ko to ima pravo da upozorava unapred školske radnike na naše dete) te da bi najbolje bilo da dete upišemo u Vožd Karađorđe, jer su tamo bolji uslovi, postoji rampa 8 koja našem detetu nije potrebna) i, najvažnije, došli smo do stepenica: pedagog nam je predočio da su stepenice u njihovoj školi strme, da su deca nemirna i da neko može da je gurne i nedaj bože povredi.

Mi kao roditelji smo svesni stepenica, ali stepenice postoje u svakoj drugoj školi i to za naše dete neće biti nikakav problem, jer smo mi tu da pomognemo. Tačnije, i da su učionice na desetom spratu mi ćemo biti tu da detetu pomognemo i omogućimo adekvatno školovanje.

Što se tiče demanta pedagoga škole da nas nije uputio na drugu školu, mi citiramo njegove reči „Kada lift bude proradio, vi vaše dete možete da prebacite u našu školu“. Mislimo da je to isuviše jasno šta je time rekao. Na naše postavljeno pitanje da li neko u ovoj školi može da pomogne našem detetu, da joj se nađe kaka joj je to potrebno, on je odgovorio „nažalost, nema“. I zašto bi mi posle takvog odgovora otišli u sekrerijat škole i upisali naše dete.

Strašno nam je žao da smo naišli na ovakav prijem, a reakcijom rukovodstva škole i klasifikovanjem celog slučaja kao izmišljotine, smo u najmanju ruku zaprepašćeni. Čitajući odgovor škole strašno smo se potresli, kao da nije dovoljno što prolazimo kroz sve ovo, već neko tvrdi da nije nikad rekao ono što nam je u oči rečeno. Zbog zamišljenog elitnog stava školskih radnika i čuvanja pozicija, prave nas kao roditelje lažovima.

Sve ovo je velika sramota za ustanovu koja je nekad stvarno vredela nešto, a sada nismo sigurni da nam neko vaspitava dete u takvom duhu.

Mi smo svoje rekli, nemamo čega da se stidimo i branimo, a ostali neka svoje uvrede i laži nose na savesti i svojoj časti.