Srce u kamenu

Ovde je teško zidati, graditi. Gde god da (za)kopaš, naiđeš na tragove neolita, Rima, Srednjeg veka. Svuda - istorija, zapisao je jedan od nepopravljivih zaljubljenika u Aleksinac. I potom odmah stavio do znanja da je i "istorija" ovog mesta na Balkanu sintagma za ratove, vojske, opsade, paljenja, pljačku. Za rimska utvrđenja (Presidium Pompei i Grapianum) i srednjovekovne tvrđave (Bolvan, Petrus, Lipovac, Gradac, Korman, Kulina). Za vizantijsku ratnu magistralu (Via Militaris) i ratni Carigradski drum, koji je 100 vojnika branilo od hajduka, ne bi li njime nesmetano prolazile velike vojske i seobe. Za NATO bombardovanje, pre osam godina, koje je započelo upravo u ovoj varoši i u kojoj je malo kasnije, 6. aprila, "greškom" sravnjen centar, te poginulo deset i ranjeno tridesetak civila.

A već i ime ovog mesta trebalo je da asocira na nešto sasvim drugo, kulturu i zabavu, boemiju i hedonizam. Prvi put je zapisano 1516. i pretpostavlja se da je značilo "Aleksin han", po nekom Aleksi, vlasniku hana ili mehane. Kasnije, pod knezom Milošem Obrenovićem, sama varoš je toliko ojačala da je predstavljala jedan od najvažnijih "gradova" u Srbiji. Bila je okružno sedište, centar za izdavanje pasoša, poštanski centar, carinarnica, karantin. Imala bogate rudnike, izvorišta (mineralne i obične) vode, plodnu zemlju.

Zaljubljenici u ovo mesto, smešteno nadomak Niša, u Aleksinačkoj kotlini, na sastavu reka Moravice i Južne Morave, vole da istaknu i da je upravo ovde "Srbija prvi put proglašena kraljevinom", 4. septembra 1876, na skupu srpskih dobrovoljaca u borbama protiv Turaka. Iste godine, posle bitke kod Deligrada, nikla je i "jedina Trijumfalna kapija u Srbiji", načinjena od drveta. Ovde je osnovana i prva Učiteljska škola u Srbiji, uspostavljena prva telegrafska linija (od ovog mesta do Beograda), izgrađen Aleksinački podrum kao "preteča srpskog pivarstva". Požurilo se i sa pravljenjem Gimnazije i Biblioteke, koje su danas stare više od 140 godina...

"Bili smo u jednom periodu i Jugoslavija u malom", vole da se pohvale Aleksinčani, prisećajući se svog rudnika mrkog uglja, s rezervama procenjivanim i na 30 miliona tona. Radilo je u njemu oko 3.500 ljudi, koji su stizali sa svih strana, tako da je u Aleksincu bilo, a neko prebrojao, 19 naroda i narodnosti. A onda je, 17. novembra 1989. u velikoj nesreći poginulo 90 rudara. Rudnik je zatvoren.

Turisti, međutim, najviše znaju o bogomoljama u okolini Aleksinca. Među njima je manastir Lipovac, čiji je ktitor srpski despot Stefan Lazarević. Manastir je u vreme turskih osvajanja bio spaljivan, a monasi ubijani, zbog čega se, valjda, i manastirska grobnica zove "Svete kosti". Ili manastir Sveti Roman u Đunisu, jedna od najvećih srpskih verskih svetinja, koju pominje još hrisovulja vizantijskog cara Vasilija Drugog iz 1020. Nastanak ovog manastira vezuje se za svetog Romana, učenika Ćirila i Metodija, ali se pročuo kao "mesto čudesnih isceljenja".

Posebnu pažnju budi "manastirska" priča o ruskom plemiću i dobrovoljcu, pukovniku Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom koji je "bio inspiracija" Lavu Nikolajeviču Tolstoju za lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". U Gornjem Adrovcu, na mestu gde je Rajevski poginuo u Srpsko-turskom ratu 1876, pre više od stotinu godina podignuta je Spomen-crkva Sveta trojica. Ipak, srce plemića Rajevskog sahranjeno je nešto dalje, u manastiru u Đunisu, koji je ženski. O njemu (i manastiru i srcu) brinu monahinje.

Građani Aleksinca, pak, brinu sasvim druge brige. Oko 17.000 stanovnika (sa okolnim naseljima 60.000) danas "plaća" ratove u ex-Jugoslaviji, sankcije, hiperinflaciju, tranziciju i privatizaciju. (Pre)više firmi je potpuno ili delimično ugašeno, a ljudi ostali "na birou" ili s niskim prosečnim platama. Varoš je kulturno zamrla. Životari. Ali, valjda to tako ide kada je više istorije nego (svakodnevnog) života. Kada su "važniji" veliki sukobi od mira, herojske pogibije od ljubavi, sahranjeno srce od živog. Od "viška" istorije na Balkanu "malog" čoveka je uvek "bolela glava".

http://www.danas.co.yu/20071124/periskop1.html#3