Закаснела рехабилитација српског песника

Након године у којој је објавио две књиге, Драгиша Марковић добија и званично признање за Дан општине Алексинац, за допринос у развоју културе.

Драгиша је, дефинитивно, контроверзна личност, која српску јавност полути на два неједнака дела. За једне је он књижевник који заслужује признање Удружења књижевника Србије, а за друге је он стваралац хиперпродукције међу песмама и причама.

"Мене могу волети и неволети, али признања и стваралаштво о мени довољно говоре. Чланство у Удружењу књижевника Србије су ми изгласали, лично академици Матија Бећковић и Добрица Ћосић. Песме су ми компоновали водећи српски композитори Др Марина Гавриловић, др Марко Алексић, Јовица Гавриловић, Марко Марковић, затим проф. Братић. Знам да има пуно оних који би да ме оспоре, али моја дела и књиге остају." истиче др Драгиша Марковић, докторанд светске књижевности.

Његов старт у свету књижевности и професуре везује се за Алексинац.

"У Алексинцу сам радио један диван посао, посао који највише волим. Био сам професор у Педагошкој академији. Доласком социјалиста бивам протеран. Протерали су ме у Вукању. Био је то политички прогон јер сам заступао демократске и проевропске вредности, још давних деведесетих. Након тога мој линч настављају досовци, хтели су да ме смене, и након 4 године директорске функције бивам смењен, такође из политичких разлога. У историји житковачке школе бићу убележен као најбољи и најуспешнији директор. Данас напредњаци желе да ме рехабилитују, на чему сам им захвалан, али бојим се да је рехабилитација закаснела. Ја сам од скора грађанин Ниша, јер се осећа изневереним од стране појединих структура у Алексинцу. Настављам да стварам, и у наредних неколико месеци очекујте моја нова, капитална дела. Не бих откривао о чему се ради, осим да радим свакодневно, напорно до касно у ноћ." истиче професор Марковић.