Вакупачка идила...

Моја генерација је рођена у једној великој држави, на Балкану. Наша срећа је што смо читаво детињство провели у благостању, уживали у лепоти једноставног живота, све док нису дошле већ поменуте 90-те.

Кроз наш град протичу две реке, ретка привилегија у данашње време. Моравица и Морава и данас теку, пролазе поред нас, баш као што и наш живот пролази.

Елем, беше то овако:

Седнеш на понику, понесеш сендвич и правац на базен у Вакуп. Да баш у Вакуп, приградско место. Јавиш се родитељима, одеш ујутру и вратиш се касно увече. Опуштено и безбрижно целог дана, без мобилног и осталих перипетија.

Вакупачки базен је у ствари посед тадашњег Рибо комбината, подељен у три велике "каде" који се лети претварао у омиљено место забаве љубитеља летњих чаролија са водом.

За нас децу, а и за читав град ово је било место где смо расли, правили дечачке глупости и учили да пливамо. Када базен није радио, долазио сам да играм фудбал у празном базену са школским другарима иначе локаним мештанима.

Омиљено место забаве ипак нам је био вакупачки "Јаз", који ји се налази у центру тријангла између, Вакупа, Краљева и Алексинца. Ту смо играли незаборавне фудбалске утакмице, уживали у пецању, речном купању. Године пролазе, старимо полако. Остају успомене на лепу прошлост, младост и лепу Моравицу.

Посетиоци Јаза су тада били неки момци (Лека, Стева, Коста, Станке, Деда, Петра, Мароко, Саша Гидра) сви рођени 1975 године. Можда су то људи који имају обавезу да врате старо време. Ови "новокомповани", скуп чудних људи, брига много за наше обале и две речне лепотице. Својим делима су то много пута и доказали. Морава и Моравица морају да врате стари сјај, да буду речне инспирација за многе и поузани чувари заједничких тајни.

Свима су нам се смучиле приче о небеској Србији. Вратимо се тамо где смо своји на своме, идемо из почетка. Вратимо се Алексинац, граду на две реке. Хвала свима који подржавају моју борбу, надам се не и борбу са ветрењачама!

Ако вам се свиђају моје фразе, слободно шерујте, не кошта ништа.

Наставиће се...