"Шпацир" из снова...

Спреман сам за стари ритуал шестог дана у недељи и редовни обилазак градске парохије. Не знам како се увек догоди али чим изађем из дворишта прво "добро јутро" било је резервисано за комшију Зокија - Зозона,  свима познатог милиционера.

Затим, кренем десном страном главне улице, уплатим деди лото комбинацију, а из оближњег улаза сретнем Бубија, укрсте нам се погледи, тек онако да ме не бије јутарњи малер у играма на срећу.

Наставим лагани ходом, а код библиотеке ме дотаче добро познат цитат Аце Сврзића, "Поздрав за, алексиначког, Бору Чорбу" (наравно тај цитат су га научили моји ортаци да уз неку ситну накнаду да покуша да ми улепшала дан).

Пређем пешачки код семафора, па испред градске поште поздравим "вечите нежење" које су ту редовно парадирале суботом ујутру, а затим се частиш паузом на фонтани.

Сликаш се код Фото Шаре, из глупости чисто ради разоноде, а његов сусед Лале Балтобија ти постави увек исто чувено питање "Гидрићу јел идете бре ти и моја Јелена у школу?, Колко кеца имате?'".

Из момента преврнем очи, позравим браћу ЗЗ ТОП (Кокинце) па правац код Маринковића у Спорт на бурек.

Форсирам и даље десном страном, скренем према пијаци, а онда те из градске баште  пресече добро познат глас мога инструктора Зокија Кепе "Мирдићу, не мој се правиш ћорав! -  Добро јутро се каже, Ајд, Ајд!".

Нема шта, примим критику ка знању, продужим даље, кад оно класична "кавга" испред пијачног улаза између Чарлија штрумфете и Гангија око алкохолног производа које настаје врењем јечмених житарица.

За то време, њихову борилачку фешту вешто користи мој комшија, онај исти отварач капије и брзином муње опљачка најближу тезгу.

После  подне, знало се правило, свака друга субота је празник. ФК Напредак игра, сви смо на трибини, ужинаш семенке, само Паја Гркинац на супротној стани ужива у изолацији и деведесет минута псује мајку судији.

Наравно својим бравурама надмашује га Сеља боксер, који се после сваког Напредковог гола тушира кофом пуне воде и из свег гласа урла "Звезда! Звезда!"...

Кад се заврши утакмица форсирам једносмерну, па правац код Крлета. Окренеш  "олимпијаду", тилтујеш "Пакмена" и оствариш флиперашки сан.

На једвите јаде сачуваш неку кинту, посетиш Тиху ноћ, а тамо за столом седи човек са црним капутом, који прича сам са собом. Пронађете погледом, прекине монолог и сети се да ми врати неки безвезни дуг који позајмио некад од моје екипе.

Са тим новцем частиш другаре видео касетом из клуба "Ерос", па правац на фонтану да сачекаш компанију и констатујеш да је пао мрак али много те брига за то?.

На фонтани сачекаш своје бандите, учиш да пућкаш, пијуцкаш, певаш "Чорбине" песмице, а ако поседујеш лепе гласовне могућности у комбинацији са гитарским акордима, онда са поносом понесеш титулу "Краљ фонтане".

Другарице из гимназије пазе да их не види професорка Браловићка, како не би у понедељак за пример "верглале" историју, а ми остали чекамо чика Ранкову појаву на прозору тачно у 23 часа као сигнал за појаву викенд патроле задужену за фонтанску "сиктерицу".

Нема друге, правац "Рапијана", на сркање једне кафе од стране нас петорице, па после поноћи на "блејаду" у легендарни Џони вокер.

Кад оно гле чуда? Сретнеш у "Џонију" за шанком поново пандура Зозона,
додуше у цивилу како ужива у чарима ноћног живота. Три сата после поноћи коначно фајронт, изкорзираш по Брђаковој улици, па десним крилом кренеш у редовну посету код Тике пекара, где те чекају непревазиђене увек вруће ћаје.

Зора полако руди, време је за последњу станицу и зорски обилазак првог отвореног објекта кафану "Ловац". На лепу реч за кафу добијеш "рецку" и коначно се полако изтетураш код куће после преживљене грознице суботње вечери.

А тамо нема ништа ново, опет ме чека отворена капија и јаки млаз воде из чесме. Све је ископирано баш као и претходног суботњег јутра.

Махнеш фамилији, а матори те и не примети од грмљавине косачицом по травњаку.

Бациш се у кревет и таман да задремаш испод прозора те разбуди добро познати урлик "Звездаааааа!!! Звездаааааа!!!" најпознатији сељак из села Краљева  најављује свој недељни улазак у град.

Уфф, уфф, добро је косачица је коначно престала да грми, али испод прозора моје собе Зозон реферише фамилији шта се радило у чаршији претходне ноћи.

Последњим атомима снаге покушавам да их прислушкујем, али ме матори само обрадова повиком "Устај, подне је, од тебе никад домаћин неће буде", купио сам ти код Дилета мекике!

Наставиће се...

ПС

Прича о Шпациру из снова је мали омаж свим урбаним легендама нашег града, којих данас више нема на нашим улицама и признаћете да нам недостају.

Такође хвала мојим другарима из ране младости, саучесницима у овој причи. Из бојазности да неког не заборавим нећу објављивати њихова имена, препознаће се они сами.