Сахране и весеља, смеј се као луд на брашно!

Дакле, да посматрамо шта се ради, и шта нам раде у овој једној, јединој домовини. Волим што имамо мудро руководство. Плус европски настројено и окренуто. Сада, с које стране им долазе силници из те умилне Европе, и у каквом су положају наши демократски изабрани представници, не бих расправљао.

Елем, кад видим насмејане, испеглане, уштиркане министре и потпредседнике, па и саме председнике, просто ме обузме милина. Нека топлина долази из срца. Просто ти се срце цепа и кида кад их видиш. Да полудиш! А сећам се не тако давно, пре четрнаест година ти исти хтели да ратују против НАТО пакта до последњег. Срећа да их Милошевић није послушао. Ко би се сада састајао с Ештоновом, Филеом, Јелком Кацином? Ко би нас тако мудро и поступно уводио у друштво повлашћених? У саму политичку и друштвену елиту светске популације!

Додуше, много је препрека на том путу. Много клипова подметнутих у точкове нашег развоја. На пример, економија. Прошла власт уништила економију. Код нас је то традиционално. Прошли су увек криви за све. Карађорђевићима су Обреновићи били кривци за све недаће. Обреновићима, затим, потомци црног Вожда били су сметња за  сваки напредак. По доласку комуниста на власт, и једни и други непрекидно су окривљавани за сваки неуспех. Милошевићу је Тито био творац свих невоља, а демократској власти, опет, Милошевићев режим представља вечну парадигму пропасти. Овима сада, изниклих из Милошевићевог капута, али сада европски настројени, бивша власт је оставила банкрот у наслеђе. Што рече премијер ових дана: Бивша власт, у којој сам и ја суделовао, довела је економију до пропасти. Али, ми смо спречили банкрот! То „ми“, то је садашња власт, у којој премијер и те како суделује! Филозофска мисао која заслужује такође филозофски коментар:
-O tempora, o mores!

Исто тако, радује ме аристократски презир наших државника према неким ниским и приземним понашањима суседа. Могу сви Хрвати да поздрављају усташким поздравом, да скандирају, да ломе ћириличне натписе у данашњој Хрватској, нека организују референдуме против оно мало преосталих Срба тамо, ма нека их протерају све до једног, ми на то гледамо с висине. Нећемо се ваљда спустати на њихов ниво? Или браћа Албанци у Прешеву и Бујановцу? Нека стављају стране заставе и нека славе туђе празнике на нашој територији! Збиља, да ли је то наша територија? Не морају Албанци да плаћају струју, воду, порезе... Платиће великодушни Срби за своје драге комшије!

Ипак, највеће задовољство представља ми директно поређење мојих репрезената са страним. И тек тада видим колико смо ми скромни и прилично искомплексирани у односу на странце. Наравно, без икаквог разлога. Највећи скуп ових дана десио се у Јужној Африци. Тужан скуп. Сахрана чувеног афричког борца против апартхејда, Нелсона Манделе. Све што вреди у политичком и јавном животу у свету, сјатило се на сахрану. Тиме је сахрана једног осведоченог великана надвисила с правом сахране неких злочинаца  и билмеза у прошлости, које су ко зна како, али свакако неправедно, окупљале позамашан број светских моћника тог времена. Сетимо се само једне такве у Београду!

И тако, Мандели је свет дошао на ноге. Да га достојанствено испрате у вечност. Међутим, људи су свуда исти; црни, бели, жути, богати, сиромашни, стари, млади, свако је тужан на сахрани. С једне стране. На другој, и весео! Радостан јер присуствује туђем погребу. Боље него да други присуствују његовом! Ту се понеко у тој раздраганости помало и заборави. Кад се оно наши напију после сахране, уз обиље јела и пића, па неретко дође до свађе, песме, или понекад и до туче. Но, то није особеност само нашег народа. Лично могу да посведочим да и Швајцарци након сахране драгог им покојника, у ресторану убрзо забораве на повод који их је окупио. Пљуште вицеви, подврискивање, задиркивање и шале. Уцвељена родбина и пријатељи меркају једни друге. Нарочито млађе и згодне особе траже утеху у сличним себи, само супротног пола. Мада има и изузетака. Мислим на ожалошћене истог пола!

Зашто би онда председник Америке, британски премијер и симпатична данска премијерка били изузетак? Да није сахрана када би се тако различити људи скупили на једном месту? Кога нема без њега се може, али ови живи треба још да живе. Ово троје, напред поменуто, показаше свету сву радост живота. Толико су се клиберили, грлили и сликали да су већ самим тиме обезбедили себи место у историји. Овако нешто на комеморацијама још није  забележено. Наш председник није разумео ствар. Остао је озбиљан и достојанствен. Рекао бих, превише конзервативан. Обамина супруга, Мишел, још мање. Ако је судити по њеном погледу како „стреља“ супруга и његову веселу дружину. У томе и јесте величина одабраних. Великани и јесу велики јер само они могу сами себе да схвате и да трпе!

Миодраг Тасић