Пiшi каko тi je voља...

Натпис у виду обавештења потписала начелница дечјег одељења. Један падеж промашен, а конструкција реченице помало нејасна. Наравно, оплетоше по начелници и њеној неписмености, као што доликује. Уосталом, за очекивати је да студенти медицине на свих 5 година студија и током специјализације,  ако промаше падеж,  јер им се то некако наметне као утицај околине у којој су савладавали матерњи им језик, падају испите. Или да, дугогодишњи лекари, који се баве лечењем пацијената, ако несрећно конструишу реченицу, помешају места субјекта, предикта, објекта и осталих променљивих и непроменљивих речи нашега богатог језика, изгубе пацијента на правди Бога јер је опште познато да је  успешност терапијe условљена поштовањем синтаксичких норми. 😏

Данас, док сам здангубила на Фејсбуку, прочитам обавештење на страници једне еминентне школске установе. Реченице срочене разумљиво и правилно, сви падежи на месту, велика и мала слова постројена, знакови интерпункције присутни на часу...нема се шта замерити. Међутим...видим ћирилично писмо одједном у сред речи претаче се у латиницу. Затим следи неколико реченица откуцаних латиницом и за крај поздравна порука поново писана ћирилицом. 😱

Као некадашњи ђак исте школе, помислим: вероватно је несрећни сплет околности,  lapsus calami. Аух! Сад кад примете душебрижници,мислим се ја, па кад објаве све ово негде, опеваће нас чак и она начелница са почетка приче у неком коментару! 😧

У нади да могу да спасим углед школе своје драге, уз дужно поштовање, пошаљем приватну поруку аутору и укажем на грешку. Аутор прочита и...ништа! У реду. Не мора хвала, али исправка просто мора. Требало би. Било би лепо, а и корисно. И ето, прође ми дан у размишљању како никог више није брига. Вук се превртао толико пута у гробу да верујем да је и њему досадило. Чак и кад му, грешни неписмењаци преокренуше најпознатију крилатицу, ма није ни трепнуо. Данас свако пише шта хоће , где хоће и како хоће. Чак и кад не зна шта је хтео да каже. Сетих се своје дивне наставнице Ружице Веселиновић и једног цитата који смо сви знали као азбуку:

„Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, дотле живи и народ.“

Не желим да никог увредим, али апелујем јавно, не може на званичној страници васпитно образовне установе да се пише било шта и било како. Не, никако не може! Свако ко ради греши, али ако сте већ погрешили учините нешто да то исправите. Не може да вас буде брига зато што је викенд, не може да вас се не тиче. Ако је вама свеједно, бившим и будућим ђацима можда није, професорима је можда непријатно, а родитељима чудно...

П.С. Нећу објавити фотографије и није ми смешно. Само, ето...имала сам потребу да напишем,као што мислим, као што говорим. Тако молим вас и прочитајте-онако како је написано.